DRUŠTVO GENETIČARA SRBIJE

 

DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE

 

Sokobanja, 10-13.11.1999.

 

 

 

 

 

POČASNI ODBOR

Katarina BOROJEVIĆ

Janko DUMANOVIĆ

Ivan MIHALJEV

Bogoljub SOLDATOVIĆ

Aleksandar TUCOVIĆ

Slobodan ŽIVKOVIĆ

 

 

PROGRAMSKI ODBOR

Kosana KONSTANTINOV, predsednik

Marko ANĐELKOVIĆ

Nada BARJAKTAROVIĆ

Janoš BERENJI

Vojislav GUZINA

Mile IVANOVIĆ

Vasilije ISAJEV

Marija KRALJEVIĆ-BALALIĆ

Dragoslav MARINKOVIĆ

Draga SIMIĆ

Ljubiša TOPISIROVIĆ

Mladen VUJOŠEVIĆ

 

 

ORGANIZACIONI ODBOR

Vasilije ISAJEV, predsednik
Jelena KNEŽEVIĆ-VUKČEVIĆ, podpredsednik
Marina STAMENKOVIĆ-RADAK, podpredsednik
Janoš BERENJI
Živorad GAJIĆ
Miodrag DIMITRIJEVIĆ
Selma KANAZIR
Desimir KNEŽEVIĆ
Miroslava MICIĆ
Snežana MLADENOVIĆ DRINIĆ
Sasa ORLOVIĆ
Slaven PRODANOVIĆ
Branka VASILJEVIĆ

 

 

SEKRETARIJAT KONGRESA

Mirjana ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, predsednik
Dražen JELOVAC, podpredsednik
Jelena BEAGOJEVIĆ
Veselinka ĐORĐEVIĆ
Marina ĐURIŠIĆ
Tatjana TERZIĆ

 

 

DRUŠTVO GENETIČARA SRBIJE

 

DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE

 

Sokobanja, 10-13.11.1999.

 

S A D R Ž A J

 

 

Kosana Konstantinov

Genetika na početku trećeg milenijuma

 

 

Plenarna predavanja

 

Lj. Topisirović. M. Kojić, Dj. Fira, N. Miladinov, I. Strahinić, O. Gajić, S. Arsenijević i I. Spasojević

Molekularna genetika bakterija mlečne kiseline je osnova razvoja moderne biotehnologije mleka

 

Drinić Mladenović Snežana, Jelovac Dražen i Konstantinov Kosana

Molekularna biologija i informacione tehnologije u oplemenjivanju biljaka

 

Selma Kanazir, Sabera Ruždijić, Ljubisav Rakić

Antisens oligonukleotidi - primena u regulaciji ekspresije gena

 

Mladen Vujošević i Jelena Blagojević

Populacioni i evolucioni aspekti B-hromozoma - Slučaj žutogrlog miša

 

Marko Anđelković i Marina Stamenković-Radak

Populaciono genetički aspekt stresa

 

Draga Simić, Jelena Knežević-Vukčević

Biljni antimutageni i prevencija kancera

 

Drinić Goran i Babić Milosav

Genetika i oplemenjivanje kukuruza - Uspesi i zazovi

 

Dragan Škorić

Dostignuća u oplemenjivanju suncokreta na kraju 20 veka

 

M. Ivanović, Violeta Anđelković

Efikasnost S1, HS i FS metoda povratne selekcije kod sintetičkih populacija kukuruza uže i šire genetičke osnove

 

V.Isajev, A.Tucović

Konzervacija genofonda i oplemenjivanje drveća

 

Živoslav Marković, Jasmina Zdravković, Mirjana Mijatović

Novi pristup u oplemenjivanju paradajza (Lycopersicon esculentum mill.)

 

Desimir Knežević, Novo Pržulj

Doprinos genetike u oplemenjivanju strnih žita

 

Romac S.

Ekspanzija trinukleotidnih ponovaka kao genetička osnova neuroloških i psihijatrijskih bolesti

 

Milena Stevanović i Marija Guc-Šćekić

Primena molekularnih tehnika u dijagnostici hromozomopatija

 

 

Sekcija 1. Molekularna genetika

 

Goran Ljubijankić

Heterodimerne penicilin G amidaze - molekularni mehanizam posttranslacione obrade enzimskog prekursora i biotehnološke implikacije

 

Nataša Miladinov, Irena Spasojević i Ljubiša Topisirović

Strukturna analiza regulatornog regiona prt gena prirodnog izolata Lactococcus lactis subsp. lactis BGIS29

 

Zvezdana Popović, Aleksandra Đurković, Jelena Zarić i Marina Lušić

Sinteza albumina u retikulocitima beogradskog laboratorijskog (b/b) pacova

 

Stamenković Gorana, Laketa Danijela, Gudurić Jasenka, Veljković Emilija, Krtolica-Zikić

Koviljka i Dimitrijević Bogomir

SSCP tehnika u detekciji najčešćih genotipova HCV u našoj zemlji

 

Vesna Lazić-Jančić, D. Kovačević i S.A. Quarrie

BSA sa genima kandidatima koji su indukovani sušom

 

Milena Stevanović, Nikola Arsić, Tamara Rajić, Slavica Stanojčić, Tomislav Terzin, Vesna

Verbić, Maja Vujić, Nebojša Mirković i Danica Grujić

SOX geni: razviće nervnog sistema i determinacija pola

 

Nikola Tanić, Nasta Dedović, Mladen Vujošević i Bogomir Dimitrijević

Detekcija DNK markera specifičnih za B-hromozome u populacijama žutogrlog miša Apodemus flavicollis (Rodentia, Mammalia)

 

Branka Vasiljević, Milorad Kojić, Nataša Milojević, Sandra Vajić, Marijana Miljković,

Tatjana Ilić

Kontrola ekspresije gena za rezistenciju u aktinomicetama proizvođačima antibiotika

 

Jelena Brkljačić, Jelena Avramović, Paja Šijačić, Svetlana Radović, Vesna Maksimović

Izolovanje genomskog klona koji sadrži gen za protein metalotioneinskog tipa heljde

 

Sandra Vajić, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

Uporedna analiza sojeva Micromonospora koji proizvode aminoglikozidne antibiotike

 

Marijana Vučinić, Z. Gajić i P. Stojić

Primena genetskih markera u prevenciji mastitisa krava

 

Nataša Grujičić, Sonja Pavlović, Sanja Pavlović, Zvezdana Popović

Funkcionalna analiza promotora β_b^miny - globinskog gena pacova

 

Tatjana Ilić, Milorad Kojić, Goran Ljubijankić, Branka Vasiljević

Sinteza i sekrecija sgm metilaze u Saccharomyces cerevisiae

 

Radmila Janjušević, Mirjana Lilić, Milija Jovanović, Goran Jovanović i Dragutin Savić

Regulacija ekspresije cls gena bakterije Escherichia coli K12

 

Milija Jovanović, Mirjana Lilić, Radmila Janjušević, Goran Jovanović i Dragutin Savić

CysB protein negativno reguliše ekspresiju hslJ gena; efikasnost vezivanja CysB za hslJ lokus izmenjena je u prisustvu N-acetil serina

 

Milan Kojić, Slavica Arsenijević, Olivera Gajić, Vanesa Munćan i Ljubiša Topisirović

Konstrukcija vektora pA13 za kloniranje gena u bakterijama mlečne kiseline i Escherichia coli

 

Marija Mijatović, Jelena Stanković, Marijana Petakov, Gordana Jovčić, Jelena Zarić, Zvezdana Popović

In vitro umnožavanje eritroidnih progenitora pacova za gensku terapiju

 

Marijana Miljković, Nataša Milojević, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

Sistem sa dva plazmida za izolaciju regulatornih i gentamicin senzitivnih mutanata sgm gena

 

Tatjana Mitrović i Zvezdana Popović

Sekvence promotora neophodne za regulisanu ekspresiju β_b^miny - globinskog gena pacova u rel ćelijama

 

Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Polimorfizam PCR zasnovanih markera i heterozis kod kukuruza

 

Pavković, N., Todorović, V., Glišin, V., Ljubijankić, G.

Kvaščev dvodomi ekspresioni vektor sa dominantnim selektivnim markerom

 

Tamara Rajić, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković. Milka Sokolović and Milena Stevanović

Lokalizacija kontrolnih elemenata odgovornih za aktivaciju SOX3 gena retinoičnom kiselinom

 

Spasić M., Glišin V., Ljubijankić G.

Molekularno-genetička analiza temperaturne zavisnosti posttranslacione maturacije E. coli PAC

 

Irena Spasojević, Nataša Miladinov i Ljubiša Topisirović

Molekularna analiza regulatornog regiona prt gena prirodnog izolata Luctobacillus paracasei subsp. paracasei BGHN14

 

Slavica Stanojčić, Maja Vujić, Nikola Arsić, Tamara Rajić i Milena Stevanović

Preliminarno karakterisanje tri nova SOX gena čoveka

 

Slavica Stanojčić, Jelena Đurović, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković, Vesna Verbić, Milena Stevanović

Određivanje genskih varijanti osobina od ekonomskog značaja kod goveda

 

Ivana Strahinić, Milan Kojić i Ljubiša Topisirović

Analiza konjugacionih svojstava plazmida Lactococcus lactis subsp. lactis biov. diacetylactis S50

 

Tomislav Terzin, Milka Sokolović, Ana Basić i Milena Stevanović

Kloniranje Sox2 gena slepog kučeta korišćenjem PCR metode

 

Đorđe Fira i Ljubiša Topisirović

Biohemijska i genetička karakterizacija ekstracelularnih proteinaza stafilokoka

 

Ševo M., Glišin V. i Ljubijankić G.

Mehanizam posttranslacione maturacije heterodimernih PAC

 

Paja Šijačić, Jelena Brkljačić, Svetlana Radović, Vesna Maksimović

Izolovanje genomskog klona koji sadrži gen za subjedinicu rezervnog proteina semena heljde

 

 

Sekcija 2. Populaciona i evoluciona genetika

 

Svetlana Fišter

Analiza kariotipa i varijabilnost broja hromozoma vrsta Cyprinus carpio L. i Carassius auratus gibelio B. (Cyprinidae, Pisces)

 

Boro P. Pavlović

Obuhvat varijantnosti hromozoma populacije i vrste u potencijalu varijantnosti jedinke

 

Goran Živanović i Marko Anđelković

Genetička opterećenja i koadaptivnost hromozomskog inverzionog polimorfizma kod Drosophila subobscura

 

Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

Da li prisustvo B hromozoma utiče na taksonomsku determinaciju u rodu Apodemus (Rodentia, Mammalia)?

 

S. Bojović, Ph. Heizmann, M. Barbero

Fraxinus ornus L., polni polimorfizam i RAPD markeri

 

Ljiljana Vapa, Dragana Obreht, Milan Vapa*, Deana Demjen

Intra- i inter-populaciona varijabilnost zeca (Lepus europaeus PALLAS)

 

Dimitrijević Miodrag, Knežević Desimir, Petrović Sofija

Alelna varijacija glijadina i promene agronomskih osobina pšenice

 

Đorđević Radiša, Zdravković Milan, Zečević Bogoljub, Sretenović-Rajačić Tatjana

Uticaj "afila" gena na apsolutnu masu zrna graška (Pisum sativum L.)

 

Jelena Živanov-Čurlis, Stevo Najman, Estera Mrčarica

Uticaj antioksidanata na fertilitet i fekunditet D. melanogaster

 

Gordan Zec, Radmila Todorović, Petar Mišić, Slavica Čolić

Varijabilnost i korelaciona analiza osobina ploda odabranih genotipova vinogradske breskve (Prunus persica L. Batsch.)

 

Mirjana Ivančević, Tatjana Sretenović-Rajičić, Nenad Pavlović, Jasmina Zdravković

Korelaciona analiza nekih kvantitativnih osobina autohtonih populacija kupusa (Brassica oleracea var. capitata L.)

 

Janković Dragan, Janković Slađana

Atipične pojave u organogenezi oraha

 

Slađana Janković

Forme habitusa u populaciji P. communis L. Ibarsko-Kolašinskog regiona

 

Krajinčanić, B., Krajinčanić-Suzović V., Cukić R., Ninković D.

Populaciono genetska istraživanja PTC u nekim mestima Srbije

 

Krajinčanić-Suzović V., Krajinčanić B., Čukić R., Gašić-Marušić R.

Učestalost ukrštanja prstiju šaka u nekim populacijama Srbije

 

Milankov V., Vujić A., Simić S., Ludoški J.

Genetička diferencijacija populacija vrste Merodon avidus (ROSSI, 179) (Diptera: Syrphidae)

 

Milankov V., Vujić A., Simić S.

Evoluciona srodnost vrsta Aeneus grupe roda Merodon (Diptera: Syrphidae)

 

Olivera Milošević, Dragoslav Marinković, Slobodan Arsenijević

Varijabilnost frekvence SCE-a i PRI u humanim limfocitima periferne krvi u kontrolnom uzorku jugoslovenske populacije

 

Stevo Najman, Jelena Živanov-Čurlis, Estera Mrčarica

Uticaj antioksidanasa na trajanje preadultnog razvića D. melanogaster

 

Dragana Obreht, Saša Orlović, Joška Erdesi, Ljiljana Vapa

Varijabilnost alozima vrste Quercus robur L. i mogućnost identifikacije unutar populacije

 

Boro P. Pavlović i Nevenka Pavlović

Distribucija diploidnih brojeva hromosoma nekih rodova Eutheria zastupljenih u faunama kontinenata i okeana

 

Petrović Sofija, Dimitrijević Miodrag, Mladenov Novica i Kraljević-Balalić Marija

Ekološka stabilnost komponenata prinosa pšenice

 

Vuk Savković, Marko Anđelković

Praćenje temporalne varijabilnosti hromozomskth aranžmana kod Drosophila subobscura

 

Tatjana Sretenović Rajičić, Mirjana Ivančević, Jasmina Zdravković, R. Đorđević, M. Damjanović

Reaktivnost kupusa (Brassica oleracea var. capitata) na delovanje parakvata in vitro

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, D. Pejović, D. Popesković

Biodiverzitet medonosne pčele Apis mellifera, Linne (1758) - Citogenetički aspekti

 

Z. Stanimirović, B. Soldatović, Jevrosima Stevanović

Ispitivanje hromozomskog polimorfizma u prirodnim populacijama vrste Mus musculus, Linne (1758), na teritoriji bivše Jugoslavije

 

Milica Strnać, Zvonko Magić, Cedomir Radojičić i Dragoslav Marinković

Uticaj traume na promenu koncentrac1je haptoglobina, α2-makroglobulina, IL-1,IL-6 I TNF u inbrednim sojevima pacova, AO i DA

 

IvanaTomišić, Marina Stamenković-Radak, Tatjana Terzić i Marko Anđelković

Genetička varijabilnost morfometrijskih osobina u populaciji D. subobscura na različitim temperaturama razvića

 

 

Sekcija 3. Mutageneza i genotoksikologija

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

Mikronukleus test u biološkom monitoringu

 

Miroslava Veličković, Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

Efekti narušene sredine na prirodne populacije glodara

 

Branka Vuković-Gačić, Tatjana Stević, Jelena Knežević-Vukčević, Dragana Mitić, Dejan Brkić, Jelena Blagojević, Marko Anđelković, Draga Simić

Komparativna studija antigenotoksičnog efekta žalfije na prokariotskim i eukariotskim test sistemima

 

Olivera Milošević, Darko Grujičić, Dragoslav Marinković, Slobodan Arsenijević, Smilja Banković, Aleksandar Živanović, Aleksandra Dimitrijević

Efekat različitih doza gestagena na frekvencu mikronukleusa u humanim limfocitima periferne krvi

 

Ninoslav Đelić, Bogosav Soldatović, Marko Anđelković

Ispitivanje genotoksičnih i mitogenih efekata u kulturama humanih limfocita pod dejstvom insulina

 

Ninoslav Đelić, Bogosav Soldatović, Dijana Đelić

Uticaj kloprostenola na ćelijsku kinetiku u kulturama humanih limfocita

 

Biljana Burić, Z. Stanimirović, Biljana Marković

Ispitivanje genotoksičnog efekta CARISOLV^TM gela

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

Hromozomske aberacije kod radnika u zoni zračenja

 

Dubravka Jovičić, Snežana Milačić, Radomir Kovačević, Mitar Novaković

Analiza hromozomskog statusa lica koja su profesionalno izložena radionuklidima

 

Jelena Knežević-Vukčević, Tatjana Stević, Dragana Mitić, Branka Vuković-Gačić, Draga Simić

Molekularni mehanizmi inhibicije mutageneze etarskim uljem žalfije (Salvia officinalis L.)

 

Biljana Marković, Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, N. Jovanović

Uporedna analiza genotoksičnog efekta Gastrogala 10, Tiamulina S i Carbadoxa in vitro

 

Dragana Mitić, Tanja Berić, Branka Vuković-Gačić, Jelena Knežević-Vukčević, Ratko M. Jankov, Draga Simić

Antimutageni potencijal rozmanol-9-etil etra, osaina i pomiferina

 

Danica Mićanović, Penny Hirsch, Philip Curnow, Vera Raičević i Desimir Knežević

Kolonizacija pšenice Pseudomonasom i marker geni

 

D. Pejović, Z. Stanimirović, B. Soldatović

Analiza genotoksičnog i mutagenog dejstva Apitola^R

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, M. Kulić, D. Pejović

Ispitivanje citotoksičnog i genotoksičnog efekta levamizola in vivo

 

Jevrosima Stevanović, Z. Stanimirović, D. Pejović

Citogenetički efekat fumagillin-et^R na humanim limfocitima in vitro

 

 

Sekcija 4. Oplemenjivanje organizama

 

Gordana Radović, Dražen Jelovac, Jasmina Muminović

Selekcijski potencijal ranostasnih lokalnih populacija kukuruza  

 

Z. Tomić, Lugić Z., Sokolović D.

Genetički potencijal klijavosti semena sorti krmnih biljaka u petoj godini života

 

Branislav Dozet, Dragan Škorić, Radovan Marinković

Oplemenjivanje suncokreta na otpornost prema plamenjači (Plasmopara halstedi (Farl.) Berl. et Toni) i volovodu (Orobanche cernua Loefl./Orobanche cumana Wallr.)

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Milan Mataruga

Genetika juvenilne etape razvića drveća i aspekti osnivanja kultura sa kraćim ophodnjama

 

Sasa Orlović, Joška Erdeši, Srbislav Radivojević, Zoran Obućina, Gojko Janjatović

Strategija i dosadašnji rezultati oplemenjivanja hrasta lužnjaka (Quercus robur L.) u našoj zemlji

 

M. Mitrović, M. Nikolić, D. Ogašanović, Z. Tešović

Selekcija domaćeg oraha (Juglans regia L.) iz prirodne populacije

 

Nenad Brkić, Živorad Gajić, Milovan Pušić

Genetska i fenotipska varijabilnost i povezanost intenziteta porasta i osobina mesnatosti kod performans testiranih nazimica

 

V. Bogdanović, Brkić N.

Uticaj sistematskih faktora okoline na vrednost genetskih indeksa i rang potencijalnih očeva

 

Avramov, L., Milutinović, M., Jović, S., Žunić, D., Maletić Radojka, Vujović, D.

Uvološka i tehnološka istraživanja klonova populacije sorte Kaberne fran

 

Jovanka Atlagić

Citogenetska ispitivanja vrste Helianthus rigidus i njenih F1 i BC1F1 hibrida sa gajenim suncokretom, Helianthus annuus

 

Jan Boćanski i Zoran Petrović

Genetička varijabilnosti način nasleđivanja komponenti prinosa kukuruza kod inbred linija i njihovih hibrida

 

Jelena Bošković, Bošković M., Pešić V.

Modeliranje gen-za-gen hibrida pšenice otpornih prema Puccinia recondita tritici

 

Mirjana Vasić, Jelica Gvozdanović Varga. Janko Červenski

Varijabilnost i heritabilnost komponenti visine biljke kod domaćih sorata pasulja (Phaseolus vulgaris L.)

 

Dragana Vasić, Dragan Škorić, Gilbert Alibert

RAPD analiza produkata fuzije između kulturnog suncokreta I Helianthus maximiliani (Schrader)

 

Sanja Vasiljević, Gordana Šurlan- Momirović, S. Katić, V. Mihailović, D. Lukić, T. Živanović

Međuzavisnost komponenti prinosa zelene mase i semena sorti i populacija crvene deteline (Trifolium pratense L.)

 

Mirjana Vulić

Uticaj sistematskih faktora okoline na varijabilnost mlečnosti kod krava

 

Jelica Gvozdanović-Varga, Mirjana Vasić

Divergentnost tipova za prinos suve materije belog luka

 

Branislava Grbović, Vasilije Isajev

Promenljivost klijavosti polena omorike (Picea omorika /panč./purkyne) za vreme 12 mesečnog čuvanja

 

Guzina V., Orlović S., Kovačević B.

Selekcija topola na bujnost rasta

 

Jelena Damjanović, Maja Vračarević, Bogoljub Zečević i Slaven Prodanović

Identifikacija linija plavog paradajza donora poželjnih alela za popravku prinosa ploda hibrida K35 x K12

 

Gordana Demić, Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Polimorfizam proteinskih markera u samooplodnim linijama kukuruza

 

Dragan J. Bukić, Dane Lukić

Od populacija do sorti lucerke

 

Slađana Žilić, Irina Božović, V. Bekrić i Snežana Mladenović Drinić

Promene na proteinima različitih sorti soje pod dejstvom povišene temperature

 

Žunić P., Bešlić Z.

Tip cveta F1 generacije dobijene ukrštanjem sorti vinove loze - Drenak crveni x Afuz-ali

 

Zdravković M., Čorokalo D., Đorđević R. i J. Zdravković

Uticaj genetičkih parametara na nasleđivanje broja mahuna po biljci pasulja (Phaseolus vulgaris L)

 

Jasmina Zdravković, Marković Z., Zdravković M., Mirjana Mijatović

Nasleđivanje oblika paradajza

 

Bogoljub Zečević, Dušan Stevanović, Slaven Prodanović i Radiša Đorđević

Nasleđivanje komponenata prinosa u dialelnom ukrštanju i divergentnih genotipova paprike (Capsicum annuum L.)

 

Veselinka Zečević, D. Knežević, Danica Mićanović

Varijabilnost i komponente varijanse za visinu biljke kod različitih sorti pšenice

 

Vasilije Isajev, Predrag Jović

Primena introdukcije kao metode oplemenjivanja na primeru crnog oraha (Juglans nigra L.)

 

Vasilije Isajev, Vera Lavadinović

Promenljivost makroskopskih karakteristika četina omorike (Pices omorika /Panč./ Purkyne) iz ekološki različitih mikropopulacija

 

I. Jevtić, Z. Stanimirović, B. Soldatović

Hromozomske aberacije kao uzrok smanjene plodnosti priplodnih krmača i kongenitalnih malformacija njihovog potomstva

 

Zoran Jerković, Radivoje Jevtić

Genetske analize roditelja u selekciji pšenice prema obligatnim parazitima.

 

Jestrović Zorica, Kondić Ankica, Šešek S., Denčić, S., Pavlović, M.

Indukcija kalusa iz zrelih embriona rod vrsta iz roda Triticum L.

 

Joksimović J., Atlagić J., Škorić. D.

Efekat gena i kombinacione sposobnosti za prinos jezgra kod nekih inbred linija suncokreta

 

B. Kerečki, M. Ivanović i Violeta Anđelković

Genetička kontrola otpuštanja vlage iz zrna kukuruza tokom sazrevanja

 

Kraljević-Balalić Marija

Efekat gena za fiziološke parametre pšenice

 

Bojana Klašnja, Špiro Kopitović, Saša Orlović, Zoran Galić

Varijabilnost nekih strukturnih i fizičkih svojstava drveta bagrema (Robinia pseudoacacia L.)

 

Desimir Knežević

Nivo genetičke određenosti strnih žita i buduća očekivanja

 

Desimir Knežević, Veselinka Zečević, Milanko Pavlović, Danica Mićanović, Miroslav Kuburović, Slaven Prodanović

Genetička uslovljenost tehnološkog kvaliteta pšenice

 

Kondić Ankica i S. Šesek

Razlike između homozigotnih i heterozigotnih genotipova pšenice u pogledu androgene sposobnosti

 

Borislav Kobiljski, Srbislav Denčić, Marija Kraljević-Balalić i Rončević Petar

Nasleđivanje broja zrna po klasu u ukrštanjima genotipova pšenice sa različitim Rht genima

 

Branislav Kovačević

Procena diskriminacione moći morfometrijskih parametara lista američke crne topole

 

Miroslav Kuburović, Milanko Pavlović, Milivoje Milovanović, Veselinka Zečević

Osobine perspektivnih linija ozime pšenice centra za strna žita u Kragujevcu

 

Lukić D., Marija Kraljević-Balalić

Oplemenjivanje genotipova lucerke na viši prinos semena

 

Milomirka Madić, Miroslav Kuburović i Aleksandar Paunović

Genetička analiza mase zrna po biljci kod hibrida ječma

 

Dragoljub Maksimović, Dušan Urošević, Aleksandar Paunović

Proučavanje nekih osobina varijeteta ječma u F1 generaciji

 

Ana Marjanović-Jeromela, Radovan Marinković

Heritabilnost komponenti prinosa uljane repice (Brassica napus L.)

 

Marković Z., Zdravković Jasmina, Damjanović M.

Lokalne populacije i primitivne forme paradajza kao izvor genetske divergencije

 

Milan Mataruga, Vasilije Isajev, Mirjana Šijačić-Nikolić

Varijabilnost nekih kvalitativnih svojstava kod linija polusrodnika crnog bora u semenskoj plantaži na Jelovoj gori

 

Mezei S., Čačić N., Nagl N., Kovačev L. i Sklenar P.

Mogućnost primene mikropropagacije lateralnih pupoljaka glave korena šećerne repe u rekurentnoj selekciji

 

Rade Miletić1, Radoljub Petrović1, Milisav Mitrović

Biološko-pomološke osobine odabranih žbunova i stabala šumske leske (C. avelana L) i mečje leske (C. colurna L) u istočnoj Srbiji

 

Rade Miletić

Fenološke zakonomernosti u populaciji oraha Timočke krajine

 

Gordana Milojević, Snežana Mladenović Drinić, Goran Drinić i Kosana Konstantinov

Klaster analiza samooplodnih linija kukuruza na osnovu polimorfizma proteinskih markera

 

Milivoje S., Milovanović, VladanPešić

Nasleđivanje broja zrna po klasu kod heksaploidnog tritikalea

 

Momčilo Milutinović, Dragan Nikolić, Milica Fotrić i Vera Rakonjac

Odnos funkcionalne sposobnosti polena i stepena zametanja plodova u vinove loze (Vitis sp.)

 

Milutinović M.M., Milutinović D.M.

Koeficijent rodnosti sorata i hibrida jabuka

 

Milutinović. M., Žunić. P., Simić V.

Nasleđivanje boje pokožice bobica kod sejanaca F1 generacije interspecies hibrida vinove loze

 

M. Mitrović, S. Milenković

Grozdast orah 10/95

 

Novica Mladenov, Novo Pržulj, Nikola Hristov, Veselinka Đurić

Fenotipska i genotipska povezanost pokazatelja kvaliteta pšenice

 

Jasmina Muminović, Dražen Jelovac, Gordana Radović

Varijabilnost morfoloških svojstava samooplodnih linija kukuruza (Zea mays L.) čuvanih u banci gena

 

Živka Bukić, Siniša Milutinović, Danica Mladenović

Mogućnost korišćenja populacija paprike u cilju daljeg oplemenjivanja

 

Aleksandra Nastasić, M. Stojaković, G. Bekavac, Z. Petrović, N. Vasić

Uticaj S1 rekurentne selekcije na promene u sintetičkoj populaciji kukuruza NSB

 

Biljana Nikolić,Vasilije Isajev

Grupna i individualna varijabilnost polena nekih petoigličavih borova u funkciji oplemenjivanja

 

Dragan Nikolić

Genetička analiza osobina mladog lastara u potomstvu vinove loze dobijenom ukrštanjem sorti Muskat hamburg i Villard blanc

 

Saša Orlović, Borivoj Krstić, Bojana Klašnja

Genetičke i fenotipske korelacije fizioloških parametara i elemenata rastenja klonova topola

 

Saša Orlović, Zagorka Petrov, Zoran Galić, Leopold Poljaković Pajnik

Varijabilnost fizioloških parametara i elemenata rastenja crnog oraha (Juglans nigra L.) u juvenilnoj fazi

 

Mirjana Ocokoljić, Vasilije Isajev, Nada Kovačević

Proučavanje individualnog varijabiliteta divljeg kestena (Aesculus hippocastanum L.) u cilju unapređenja selekcije vrste

 

Boro P. Pavlović

Skup varijanti haploidne hromozomske garniture iz koga nastaje konačan broj čistih linija

 

Pavlović Nenad, Sušić Zoran, Zdravković Jasmina, Marković Živoslav, Stevanović Dušan

Varijabilnost i koeficijent heritabilnosti dijametra lukovica crnog luka

 

Sofija Pekić, Vesna Lazić-Jančić, Violeta Anđelković, M Ivanović, Zora Dajić, Evonne Waterman, H Rahman, A Steed i SA Quarrie

Stavljanje fiziologije na mapu - testiran je međusobne zavisnosti osobina vezanih za otpornost prema suši korišćenjem molekularnih mapa

 

Sofija Pekić, Lora Ljubojević, Violeta Anđelković, M Ivanović, Vesna Lazić-Jančić, A. Steed i SA Quarrie

Uloga ABA u otpornosti prema suši: fiziološka i genetička analiza kod kukuruza

 

Petrović, Z., J.Bocanski, Nastasić. Aleksandra, G. Bekavac, N. Vasić

Kombinacione sposobnosti i način nasleđivanja prinosa i mase 100 zrna kukuruza (Zea mays L.)

 

Novo Pržulj, Novica Mladenov, Miroslav Bogdanović

Procena genetičkih efekata za produktivno bokorenje kod jare pšenice

 

S. Prodanović, G. Šurlan-Momirović. D. Perović, I. Stančić, Z. Nikolić i Z. Veselinović

Promena strukture populacija pšenice pod uticajem bulk selekcije I. Srednje vrednosti i odnosi svojstava

 

S. Prodanović, G. Šurlan-Momirović, B. Jovanović i M. Menkovska

Promena strukture populacija pšenice pod uticajem bulk selekcije II. Analiza podudarnosti u variranju svojstava

 

Vera Rakonjac

Genetičke i fenotipske korelacije i analiza koeficijenta puta breskve

 

Petar Rončević, Nikola Hristov i Marija Kraljević-Balalić

Efekat PEMP-a na broj i težinu zrna po klasu jare pšenice

 

Pavle Sklenar, Lazar Kovačev, Nikola Cačić, Snežana Mezei i Nevena Nagl

Uticaj osobina korena na prinos kristalnog šećera kod dve populacije šećerne repe

 

Mirjana Srebrić

Efekat sestrinskog ukrštanja na povećanje prinosa zrna kod linija soje sa smanjenom aktivnošću tripsin inhibitora

 

Stanković G., Trifunović B.V., Trifunović V.

Akumulacija poželjnih alela kod dve sintetičke populacije kukuruza (Zea mays L.)

 

Sikora V.

Heterozis za agronomske osobine sirka metlaša

 

Sušić Zoran, Zdravković Jasmina, Pavlović Nenad, Prodanović Slaven

Izbor osobina za ocenu genetičke divergencije između genotipova paradajza (Lycopersicum esculentum Mill.)

 

Žarko V. Tešović, Slađana A. Nidžović, Milan M. Lukić

Aminokiseline u svežem plodu roditeljskih sorti i perspektivnih selekcija maline (Rubus idaeus L.)

 

Žarko V. Tešović, Sladana A. Nidžović, Milan M. Lukić

Biološke osobine perspektivnih hibrida jabuke

 

Žarko V. Tešović, Slađana A. Nidžović, Milan M. Lukić

Stvaranje kržljavih genotipova jabuke

 

Zorica Tomić, Sokolović, D. i Gordana Šurlan-Momirović

Inbriding depresija proizvodnih osobina tri vrste roda Agrostis L.

 

Zorica Tomić i Sokolović, D.

Regeneracija semena višegodišnjih trava iz kolekcije banke biljnih gena

 

Mihailo Tošić

Klonski arhivi jele vretenastog oblika krune (Abies alba Mill. var. elegantissima Tošić) kod Ivanjice - pilot objekti - za zaštitu i dalje oplemenjivanje

 

Trifunović B.V., Trifunović V., Stanković G.

Genetički potencijal rodnosti novih ZP hibridnih kombinacija kukuruza (Zea mays L.)

 

Trivunović Snežana, Teodorović M., Petrović Milica

Genetski parametri tovnih i reproduktivnih osobina svinja švedskog landrasa

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Genetičko-ekološke osnove adaptivnosti pajasena (Ailanthus altissima Swingle) u Srbiji

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Cvetanje Acer saccharinum L. pojava, učestalost poligamije i polnih mozaika

 

Aleksandar Tucović, Vasilije Isajev i Mirjana Šijačić-Nikolić

Tipovi neotenije kod drveća i žbunja i njihov značaj

 

Gordana Ćurčić, Vasilije Isajev, Mihailo Tošić

Generativna semenska plantaža planinskog javora (Acer heldreichii Orph.) kod Ivanjice-pilot objekat-za dalje oplemenjivanje vrste

 

Biljana Urošević, Jasmina Radović, Zorica Tomić

Utvrđivanje otpornosti potomstva genotipova lucerke (Medicago sativa L.) prema Verticillium albo atrum

 

Filipović M., Drinić Mladenović S., Milojević G. i Konstantinov K.

Primena proteinskih markera u utvrđivanju "genetičke čistoće" genoma kukuruza

 

Nikola Hristov, Novica Mladenov, Marija Kraljević-Balalić

Genetička divergentnost svojstava stabljike ozime pšenice

 

Cvikić Deian, Jasmina Zdravković, Gordana Šurlan Momirović, Sušić Zoran, Đorđević Radiša

Način nasleđivanja i fenotipska varijabilnost za čvrstinu ploda kod nor i rin genotipova paradajza

 

Nikola Čačić, Lazar Kovačev, Snežana Mezei, Pave Sklenar i Nevena Nagl

Kombinacione sposobnosti, akcija gena i međuzavisnost nekih svojstava korena šećerne repe (Beta vulgaris L.)

 

Šesek S. i Ankica Kondić

Testiranje genotipova pšenice na tolerantnost prema herbicidima u kulturi in vitro

 

Lević Jelena i Tijana Petrović

Pojava rase R1 Exserohilum turcicum (pass.) Leonard & Sugss patogena kukuruza

 

Saratlić G., Rošulj M. i K. Konstantinov

Uticaj dugoročne masovne selekcije na promenu sastava masnih kiselina kod dve visokouljane populacije kukuruza (Zea mays L.)

 

Nenad Delić

Genetička dobit od selekcije pri različitim veličinama populacije kukuruza (Zea mays L.) uske genetičke osnove

 

 

Sekcija 5. Humana genetika

 

Koviljka Krtolica, Milica Radojković, D. Marinković, L. Ristić i Biljana Todorić

Poređenje citogenetske dijagnostike i lančane reakcije polimeraze u detekciji t(14;18) kod folikularnog limfoma

 

O. Miljanović, M. Kaluđerović

Hromozomske aberacije u djece sa mentalnom retardaciijom i dismorfijom

 

Gordana Anđelić, Zvonko Magić, Ljiljana Martac, Ilija Tomić, Vladislav Stepić i Vladimir Mrđa

Mutacije u K-ras i p53 genima - značaj za prognozu i osetljivost na terapiju obolel1h od karcinoma pluća

 

Vesna Verbić, Danica Grujić, Milena Stevanović

Fluorescentna in situ hibridizacija (FISH) u kliničkim i fundamentalnim istraživanjima

 

Slobodanka Vukosavić, Serge Przedborski

Uloga sinukleina u patofiziologiji Parkinsonove bolesti

 

M. Guć-Šćekić, D.Radivojević, M. Đurišić, N. Arsić, M. Stevanović, D. Zdravković, K. Sedlečki, M.Banićević

Citogenetske i molekularne studije kod pacijenata sa poremećajima diferencijacije pola

 

Slobodanka Grković, Vesna Ivanović Deretić

Cat Eye syndrome - prikaz slučaja

 

N. Dedović, J. Milašin, O. Josipović, M. Vukadinović i B. Dimitrijević

Molekularno genetička analiza premalignih i malignih lezija usne duplje

 

Jasmina Đurković

Acanthosis Nigricans - prikaz slučaja

 

Ninoslav Djelić

Mitotoski i proliferacioni indeksi humanih limfocita pod dejstvom oksitocina in vitro

 

V. Đorđević, M. Pantić, M. Đurović, A. Novak

Tarnerov sindrom sa de novo balansiranom translokacijom (1;9) i ring (X) hromozomom

 

V. Đorđević. M. Pantić, A. Novak, N. Suvajdžić, M. Čolović

DER(14)t(l;14)(q11;q11) u hroničnoj mijelomonocitnoj leukemiji: Nova aberacija opisana citogenetski i fluorescentnom in situ hibridizacijom

 

M. Djurišić, M.Guć-Šćekić, T. Lalić, D. Radivojević, D. Zamurović, M. Đurić, S. Todorović

Genotip-fenotip korelacija kod dva DMD/BMD pacijenta sa velikom delecijom egzona u genu za distrofin

 

Zarovni Nataša, Georgijević Dubravka, Radojković Dragica

Raspodela frekvencija alela 2 VNTR i 2 STR lokusa u populaciji Srbije

 

Zamurović N., Čuljković B., Stojković, O., Major T., Keckarević D., Savić D. i Romac S.

Charcot Marrie Tooth-PCR dijagnostika

 

Ilić Vesna, Cikota Bojana, Vojvodić Danilo, Malešević Milomir, Stamatović Dragana, Magić Zvonko

Detekcija mutacija K-ras i p-53 onkogena kod pacijenta obolelog od ALL pre i posle transplantacije kostne srži

 

J. Jovanović, M Guć-Šćekić, M. Kuzmanović, G. Bunjevački

Citogenetska studija MDS-a u dečijem uzrastu

 

A. Krstić, F. Popić - Paljić, J. Jovanović - Privrodski, M. Obrenović, R. Aleksić, M. Kolarski, I. Kavečan. T. Redžek - Mudrinić, J. Popadić, M. Nikolić, R. Madžar, Lj. Gaćina, V. Čihi, C. Laketa, P. Kruščić, J. Rudež, T. Tarašenko, M. Grubješić

Prenatalna dijagnostika i unapređenje zdravlja

 

Aleksandar Krstić, Đorđe Mačvanin, Feodora Popić, Jadranka Jovanović, Ružica Aleksić, Milan Obrenović, Ivana Kavečan, Tatjana Redžek-Mudrinić, Jelena Popadić, Marko Nikolić, Milka Mitrović, Spomenka Mijić

Langdon Down Sindrom u Vojvodini - Epidemiologija, dermatoglifi i novi tretmani

 

Kečkarević P., Čuljković B., Stojković O., Vukosavić S., Savić D., Zamurović N., Major, T., Romac S.

Spinalna mišićna atrofija - Mogućnosti prenatalne dijagnostike

 

T. Kuveljić, J. Nikoliš, Novaković, V. Bunjevački, Lj. Luković, J. Milašin, M. Krajinović, S. Radmanović, S. Branković

Uticaj hromozomskog polimorfizma na nerazdvajanje polnih hromozoma u mejozi

 

D. Luković, I. Novaković, J. Milašin, Lj. Luković, T. Kuveljić, V. Bunjevački, M. Krajinović i N. Ostojić

Gubitak heterozigotnosti u regionima hromozoma 3p i 6p u karcinomima grlića materice

 

Zvonko Magić, Bojana Cikota, Vesna Ilić, Gordana Anđelić

Mutacije u p-53 genu kod bolesnica sa karcinomom dojke

 

Major T., Culiković B., Stojković O., Zamurović N., Kečkarević D., Savić D. i Romac S.

Sindrom Fragilnog X hromozoma: Molekularna dijagnostika

 

Danko Obradović, Aleksandar Krstić, Jasmina Rudež, Milan Obrenović, Ivana Kavecan, Jelena Popadić

Determinacija pola ljudskog fetusa amplifikacijom DNK molekula iz amniocita

 

M. Pantić, A. Novak, V. Đorđević, D. Marisavljević, N. Suvajdžić, G. Janković, *M. Stevanović, M. Čolović

Citogenetika i fluorescentna in situ hibridizacija u dijagnozi mijelodisplastičnog sindroma

 

Sonja Pavlović, Milan Joksimović, Milica Cvorkov-Dražić, Gordana Bunjevački, Dragana Janić i Zvezdana Popović

Molekularna dijagnostika nasledne hemoglobinske varijante-Hb lepore

 

Branka Popović, Jelena Milašin, Miroslava Mičić, Vitomir Konstatinović

LOH u regionima 3p21,9p21,6q21-23,17pl3 113ql4 kod malignih tumora usne

 

D. Radivojević, M. Guć-Šćekić, M. Đurišić, T. Lalić, J. Savić, P. Minić, A. Cvetković, E. Kanavakis, M.Tzetis, T. Antoniadi

Prisustvo genotip/fenotip korelacije (u odnosu na funkciju pankreasa) rod CF bolesnika u Jugoslaviji

 

Rakićević Ljiljana, Georgijević Dubravka, Janković Gordana, Miković Danijela, Radojković Dragica

Prenatalna dijagnostika hemofilije a intragenskom RFLP analizom

 

Savić P., Čuljković B., Stojković O., Major T., Zamurović N., Kečkarević D. i Romac S.

Molekularna genetika i dijagnostika miotonične distrofije

 

Biljana Spremo-Potparević, Vesna Verbić, Milena Stevanović i Milan Joksimović

Određivanje vremena segregacije centromera humanih hromozoma sa efektom prevremene centromerne deobe (PCD) metodom fluorescentne in situ hibridizacije

 

Biljana Todorić, Z. Magić, L. Ristić. M. Malešević i K. Krtolica

Detekcija philadelphia negativne hronične granulocitne leukemije RT-PCR metodom

 

Geza Cekuš

Učestalost dihromata u populacijama Severne Bačke

 

Geza Cekuš

Sposobnost osećaja mirisa acetona

 

Bojana Cikota, Rajna Stamenov, Slavko Berger, Danilo Vojvodić, Milomir Malešević, Zvonko Magić

Tačkaste mutacije u K-ras i E-ras genima u pacijenata sa krupnoćelijskim limfomima i hroničnim limfadenitisima

 

Čuljković B., Stojković, P., Vukosavić. S. i Romac S.

Humana identifikacija i utvrđivanje spornog paterniteta

 

Jan Kišgeci, Janoš Berenji

Transgene biljke - pro et contra

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIKA NA POČETKU TREĆEG MILENIJUMA

 

Kosana Konstantinov

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", 11081 Zemun-Beograd, Jugoslavija

 

Drugi Kongres genetičara Srbije se odvija na kraju dvadesetog veka u vreme kulminacije razvoja naše nauke u tom stoleću. Kada se gleda istorijski prva međunarodna Konferencija genetičara je održana januara 1899 u Londonu, Engleska a druga septembra 1902. u Njujorku. Konferencija je imala naslov "Međunarodna Konferencija o hibridizaciji biljaka". Treći skup je održan u Londonu od 30. jula do 7. avgusta sa modifikovanim naslovom "Međunarodna Konferencija o hibridizaciji i oplemenjivanju biljaka". Na tom skupu je predložen termin "Genetika" za novu oblast naučnih istraživanja. Naučna dostignuća u dvadesetom veku u svim oblastima pa i u genetici su dovela do ozbiljnog pitanja da li ljudska vrsta može da se održi na zemljinoj planeti. Odgovor je afirmativan. Ljudska vrsta može ne samo da preživi već ima nameru da živi kvalitetno. Da bi se taj cilj postigao mora da se uspostavi saradnja naučnih radnika u svim oblastima a genetičari će imati važnu ulogu u postizanju toga cilja istraživanjima u okviru tri osnovne oblasti :

1. Poljoprivreda zasnovana na poznavanju strukture i funkcije gena;

2. Medicina zasnovana na poznavanju strukture i funkcije gena i

3. Zaštita životne sredine zasnovana na poznavanju strukture i funkcije gena.

Ako predviđanja razvoja ljudske populacije idu da će u prvoj polovini 21. veka broj stanovnika na zemlji biti oko 8.9 biliona, prva posledica toga rasta će biti povećanje potreba u hrani. Izvesno je da će smanjivanjem rezervi vode doći do povećanja pustinjskih i smanjenja obradivih površina. Nekoliko osnovnih zadataka stoje pred genetičarima u toj oblasti: Formiranje banaka germplazme, povećanje genetičkog potencijala i razvoj novih tehnologija u oplemenjivanju.

U oblasti medicinske genetike uz intenzivnu saradnju sa lekarima i farmakolozima glavni doprinos se očekuje u razumevanju i lečenju bolesti pod kontrolom pojedinačnih ili više gena; razumevanju uloge gena u kontroli kancerogenih procesa, procesa starenja i očekivanja doprinosa genetike u razumevanju tih procesa kao i uvođenje rutinske primene genske terapije u lečenju bolesti, posebno u oblasti razvoja i funkcije nervnog sistema.

Kako imamo samo zemljinu planetu za život genetička istraživanja su i moraju da se intenziviraju na rešenju problema kontaminacije zemljišta, atmosfere i vode. Bržim razvojem industrije i saobraćaja oštećenja čovekove okoline su dovela do direktnih ozbiljnih efekata na zdravlje ljudske populacije. Među mogućim pravcima istraživanja od značaja će biti selekcija i indukovanje mutanata gljiva koje mogu da degradiraju i koriste zagađivače za sopstveni životni ciklus kao i mikroorganizama za biološku degradaciju kontaminanata u vodi i zemljištu. Posebna oblast je razvoj osetljivih genetičkih metoda kojima će se, korišćenjem mutacija utvrditi prisustvo i količina mutagena/karcinogena u okolini.

U stoleću koje dolazi je izvesno da će jedino ispitivanja strukture i funkcije genoma dovesti u do razumevanja osnove fenomena života.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNA GENETIKA BAKTERIJA MLEČNE KISELINE JE OSNOVA RAZVOJA MODERNE BIOTEHNOLOGIJE MLEKA

 

Lj. Topisirović. M. Kojić, Dj. Fira, N. Miladinov, I. Strahinić, O. Gajić, S. Arsenijević i I. Spasojević

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a, P. Fah 794, 11001 Beograd, Jugoslavija.

 

One imaju široku primenu u proizvodnji hrane, kao i u poljoprivredi. Pored toga, neke vrste BMK su normalna mikroflora gastro-intestinalnog trakta čoveka i životinja, gde Lactobacillus acidophilus i Lactobacillus renteri predstavljaju najčešće nađene vrste. Neki sojevi BMK su probiotici, pošto se smatra da imaju uticaja na zdravlje čoveka i životinja. Neki od efekata BMK na zdravlje čoveka su: (a) kontrola i tretman infekcija intestinalnog i urogenitalnog trakta izazvanih patogenim enterobakterijama; (b) redukcija frekvence razvoja tumora/kancera debelog creva ili redukcija nivoa holesterola u serumu i (c) stimulacija imunog sistema, kao i peristaltike creva. Imajući u vidu ove probiotičke efekte BMK, povećava se interes za dobijanje mlečnih proizvoda koji bi sadržavali probiotičke BMK, te tako uticale na poboljšanje ljudskog zdravlja. Ovakvi proizvodi se nazivaju "funkcionalna hrana".

Izučavanje genetičkih potencijala BMK izolovanih iz tradicionalnih fermentisanih proizvoda. koji se dobijaju u različitim geografskim regionima je izuzetno interesantno. Formirali smo kolekciju od oko 600 izolata BMK iz mlečnih proizvoda napravljenih u domaćinstvima širom Jugoslavije. Veliki broj ovih izolata je testiran u cilju selekcije proizvođača proteinaza, egzopolisaharida i bakteriocina. Najinteresantniji izolati sa naučnog i komercijalnog aspekta su analizirani na molekularnom nivou. Među testiranim BMK, nađeni su i okarakterisani izolati koji proizvode nove proteinaze ili bakteriočine. S druge strane, prirodni izolati BMK mogu biti izvor egzopolisaharida ili aromogenih supstanci visoke komercijalne vrednosti.

Mlečni proizvodi dobijaju svoje specifične karakteristike u zavisnosti koje se starter kulture BMK koriste za njihovu proizvodnju. Međutim, geni koji su odgovorni za proizvodnju specifičnih komponenti su veoma često locirana na genetički nestabilnim elementima. plamidima u BMK. Stoga će izučavanje molekularne genetike BMK korišćenjem genetičkog inženjerstva omogućiti konstrukciju mnogo stabilnijih starter kultura. Starter kulture se mogu dobiti i kombinovanjem genetički okarakterisanih prirodnih izolata. S druge strane, selekcija prirodnih izolata sa probiotičkim svojstvima otvara mogućnost konstrukcije starter kultura za dobijanje funkcionalne hrane. Uzimajući sve pozitivne karakteristike BMK, u budućnosti će biti glavni zadatak molekularnih biotehnologa da konstruišu poboljšane i pouzdane starter kulture.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNA BIOLOGIJA I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE U OPLEMENJIVANJU BILJAKA

 

Drinić Mladenović Snežana, Jelovac Dražen i Konstantinov Kosana

 

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje-Beograd

 

Poslednje dve decenije razvoj molekularne genetike uključujući i molekularne tehnologije za prenos gena iz nesrodnih organizama u biljke unelo je novu dimenziju u oplemenjivanje biljaka. Molekularni markeri kao univerzalna metoda za sve biološke sisteme vitalno utiču na uspeh direktnog utvrđivanja strukture i funkcije genoma i određivanje genetičkog polimorfizma biljnog genoma, koji je osnova u procesima oplemenjivanja. Molekularni markeri mogli da se koriste u oplemenjivanju za proučavanje molekularne osnove evolucije; proučavanje funkcije i strukture genoma; identifikaciju gena koji kontrolišu osobine od interesa kao što su prinos, otpornost na stres i bolesti kao i heterozis; klasifikaciju i održavanje germ plazme. Razvijene su visoko zgusnute genetičke mape za veći broj biljnih vrsta koje predstavljaju osnovu selekcije na osnovu markera (MAS) za osobine od značaja u oplemenjivanju kao i izolovanje gena koji ih kodiraju. Nedavno je razvijena nova klasa molekularnih markera poznatih kao "genski čipovi" u kojoj se koriste mikrogrupe molekula imobiliziranih na čvrstoj podlozi za biohemijska istraživanja. Primenom ove tehnologije DNK nekoliko hiljada gena može biti aranžirana u malim matricama (čip) i hibridizovana sa obeleženom cDNK. Prva biološka primena DNK čip tehnologije je ispitivanje ekspresije gena a može da pomogne u boljem razumevanju osnovnih mehanizama rasta i razvoja; detekciju polimorfizma i za brzu analizu transgenih biljaka.

Veliki pomak na polju biotehnologije biljaka je mogućnost ugrađivanje gena iz heterologih sistema u genom biljke čime se dobijaju biljke sa promenjenim svojstvima odnosno transgene biljke. Eksperimenti transformacije genoma kukuruza u Institutu za kukuruz su započeti u toku 1986 godine unošenjem bakterijskog gena koji kontroliše sintezu neomicin fosfotransferaze (NPT II), hloramfenikol 0-acetiltransferaze (CAT) i dela genoma bakterije A. tumefeciens. Utvrđena je ekspresija i integracija heterologih gena u genom kukuruza. Integracijom stranih gena izazvan je niz promena fenotipa od kojih su izdvojeni izmenjeni genotipovi kao model sistem za dalja istraživanja i identifikaciju gena koji kontrolišu izmenjene osobine. Transgene biljke u koje su uneti geni za otpornost na insekte i druge štetočine, toleratnost na herbicide ili promenjenog kvaliteta su dostupni na tržistu. Prva generacija biotehnoloških eksperimenata je obuhvatala prenos samo jednog gena da bi današnji eksperimenti omogućavali prenos više gena, regulatornih gena kao i korišćenje biljaka kao bioreaktora.

Važan faktor za uspeh genetičkog unapređenja biljaka je razvoj brzih i pouzdanijih metoda koji omogućavaju lakšu analizu podataka i brzu razmenu informacija. Primena informacionih tehnologija i razvoj statističkih metoda za analizu genomskih informacija poznat je kao "bioinformatika". Integracija genetike sa informatikom ubrzava procese ispitivanja celog genoma sa ciljem proučavanja i upoznavanja strukture, funkcije i evolucije genoma biljaka. Zajedno ove tehnologije kao integralni deo klasičnih programa oplemenjivanja značajno doprinose skraćivanju procesa oplemenjivanja biljaka.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANTISENS OLIGONUKLEOTIDI - PRIMENA U REGULACIJI EKSPRESIJE GENA

 

Selma Kanazir, Sabera Ruždijić, Ljubisav Rakić

 

Institut za biloška istraživanja "S.Stanković", 29. Novembar 142. Beograd

 

Antisens oligonukleotidi (ASON) su kratki sintetski jednolančani nizovi DNK ili RNK dužine od 15-25 nukleotida. Dizajniraju se tako da imaju sekvencu identičnu sekvenci antisens lanca DNK na bazi koje specifično hibridizuju sa odgovarajućim segmentom na DNK ili RNK i tako dovode do inhibicije ekspresije ciljnog gena. Prema načinu delovanja definisano je nekoliko vrsta antisens oligonukleotida. Antigeni. oligonukleotidi koji se vezuju za DNK i formirajući triplex DNK inhibiraju transkripciju. Ribozimi. RNK oligonukleotidi koji imaju katalitičku aktivnost preko vezivanja za specifičnu sekvencu na RNK. Antisens oligonukleotidi koji se vezuju za iRNK i blokiraju translaciju. Aptameri, oligonukleotidi koji specifično interaguju sa proteinima. Odabrani ASON je jedinstven i specifičan za dati gen i može da inhibira njegovu ekspresiju na bilo kom od nivoa prenosa informacije od DNK preko RNK do proteina. Zbog sposobnosti da moduliraju ekspresiju gena. primena ASON je omogućila razvoj novog koncepta u istraživanjima funkcije određenog gena putem inhibicije njegove ekspresije. Svaki gen čija je ekspresija povećana. bilo kao odraz normalnog fiziološkog ili patološkog stanja ćelije, je potencijalni target za primenu ovog koncepta. Takođe, otvorena je i oblast razvoja nove vrste terapeutika, tzv. gen-specifičnih antisens terapeutika, koji su našli značajnu primenu u antikancerogenoj i antiviralnoj terapiji.

Primena antisense strategije u modulaciji ekspresije gena, od dizajniranja oligonukleotida do njegovog biološkog efekta. biće prikazana na primeni CD 44 gena čija povećana ekspresija karakteriše tumorske ćelije u metastazi.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POPULACIONI I EVOLUCIONI ASPEKTI B-HROMOZOMA - Slučaj žutogrlog miša

 

Mladen Vujošević i Jelena Blagojević

 

Odeljenje za genetiku, Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", 29 novembra 142, 1060 Beograd, e-mail: mladenvii@ibiss.bg.ac.yu

 

B hromozomi. kao prekobrojni u odnosu na hromozome normalnog komplementa, od njih se razlikuju po nejednakoj distribuciji u okviru vrste i po neregularnom ponašanju u mejozisu. Po definiciji B-hromozomi nisu esencijalni za opstanak jedinke nosioca ali uprkos tome održavaju se i prisutni su u populacijama više od dve hiljade biljnih i životinjskih vrsta. Generalna saglasnost o poreklu, ulozi i načinu održavanja B-hromozoma u populacijama. i pored mnogih istraživanja, nije postignuta. U opticaju je veći broj teorija ali ipak dominira model parazitskog održavanja B-hromozoma. Ovaj model podrazumeva postojanje mehanizma akumulacije B-hromozoma u gametima i balans između stepena transmisije B-hromozoma i eliminacije njihovih nosilaca zbog smanjenog fitnesa. Suprotstavljen ovom modelu je heterotički model koji pretpostavlja postojanje adaptivne prednosti nosilaca B hromozoma. U većem broju istraživanih slučajeva parazitski model je poslužio kao pogodan za objašnjenje mehanizma održavanja B-hromozoma u populacijama dok se heterotički model potvrdio u samo nekoliko primera. U populacijama žutogrlog miša, Apodemus flavicollis, B-hromozomi su prisutni u različitim frekvencama u korelaciji sa nadmorskom visinom i klimatskim varijablama. Neke populacije su u ravnoteži u pogledu frekvence jedinki sa B-hromozomima dugi niz godina ali uz prisutno sezonsko variranje. Mehanizam njihovog održavanja u populacijama ne uklapa se ni u jedan od postojećih modela. Efekti B-hromozoma nisu uočljivi na fenotipskom nivou, međutim morfometriska analiza i analiza razvojnog homeostazisa razotkrivaju posledice njihovog prisustva u genomu. Tome u prilog ide nalaz sekvenci DNA specifičnih samo za jedinke ove vrste sa B-hromozomima.

U svetlu novih molekularnih istraživanja koja kandiduju B-hromozome kao veoma pogodne za izučavanje evolucije genoma, od velikog je značaja da se ova istraživanja odigravaju ne izolovano već u okviru kompleksnih populaciono-evolucionih istraživanja.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POPULACIONO GENETIČKI ASPEKT STRESA

 

Marko Anđelković i Marina Stamenković-Radak

 

Biološki Fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Interakcija između jedinki neke populacije i sredine u kojoj žive, od važnosti je za opstanak vrste. Ukoliko jedinke nisu u stanju da se prilagode na spore, ili da odgovore na nagle izmene sredine, izazvane bilo klimatskim promenama. zagađenjem, ekološkim katastrofama manjih ili većih razmera, populacije pa i vrste mogu biti ugrožene. Evolutivne strategije vrste i genetičke promene na nivou populacije razlikuju se zavisno od efekata sredine i genetičke strukture populacija.

U uslovima stresa favorizovani su genotipovi koji omogućavaju brzo uspostavljanje individualnog homeostazisa ćelije, odnosno organizma. Mada selekcija predstavlja najsporiji vid odgovora na stres ona omogućava dugoročnu adaptaciju populacije na delovanje stresa. Stres može biti sredinski, izazvan spoljnim faktorima i genomski. izazvan drugim genomom. Mnogi populaciono-genetički parametri se menjaju sa stresom.

Različiti pristupi izučavanju efekta promena sredine na razvojni homeostazis i genetičku varijabilnost populacija u odgovoru na stres ilustrovani su primerima vrsta roda Drosophila. Jedan pristup polazi od varijabilnosti osobine sa poznatom genetičkom osnovom (Amy genotipovi, inverzioni kariotipovi) i nastoji da koreliše datu varijabilnost sa fitnesom u promenjenim laboratorijskim sredinama i različitim prirodnim staništima.

Drugi pristup polazi od analize fenotipske varijanse u odgovoru na stres na osnovu čega se utvrđuje tip varijabilnosti, a primenom selekcije mogu se izolovati genotipovi sa ekstremnim fenotipskim vrednostima. Organizmi odgovaraju na sredinski stres na nivou fenotipa ponašajnim, fiziološkim, ili morfološkim prilagođavanjima, što može biti u formi izbegavanja stresa ili povećanju otpornosti. Osim varijabilnosti u samom odgovoru na stres, možemo razlikovati u analizama genetičku varijabilnost za plastičnost u odgovoru na stresne uslove. Diskutabilno je, na koji način su povezani obim stresa i promene u populaciji, na nivou genofonda ili putem promena plastičnosti.

Predviđanje sposobnosti vrste da evoluira u odgovoru na brze promene životne sredine predstavlja bitan zadatak evolucione biologije. Populacije vrsta roda Drosophila mogu biti pogodan indikator promene životne sredine, a faktori koji ograničavaju rasprostranjenje vrsta i genetičke karakteristike populacija (marginalnih i centralnih) predstavljaju prioritet za buduća istraživanja.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BILJNI ANTIMUTAGENI I PREVENCIJA KANCERA

 

Draga Simić, Jelena Knežević-Vukčević

Katedra za mikrobiologiju, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Mogućnost modulacije ćelijskog odgovora na spoljašnje i endogene mutagene pružila je nove mogućnosti kontrole kancera. Koncept prevencije kancera njegovim odlaganjem. odnosno smanjenjem brzine akumuliranja mutacija. podstakao je izučavanje biljnih antimutagena, kao potencijalnih dijetetskih antikancerogena.

Prema mehanizmima delovanja antimutageni se mogu svrstati u dve glavne kategorije: dezmutageni, koji sprečavaju nastanak DNK oštećenja, i bioantimutageni, koji inoduliraju reparaciju i replikaciju DNK. Do sada je identifikovan veliki broj biljnih dezmutagena (tanini i druga fenolna jedinjenja, mono i diterpenoidi, flavonoidi, vitamini, itd.) čiji mehanizmi delovanja obuhvataju: inhibiciju formiranja endogenih mutagena, inhibiciju aktivacije promutagena, antioksidativnu aklivnost i sakupljanje slobodnih radikala, blokiranje mutagena ili kompeticiju sa njim, indukciju enzima za detoksifikaciju ili ubrzavanje razgradnje mutagena. Pored toga, utvrđeno je da mnogi biljni dezmutageni inhibiraju promociju i progresiju tumora. Nasuprot tome, identifikovan je relativno mali broj biljnih bioantimutagena (cimtaldehid, kumarin, vanilin, umbeliferon, taninska kiselina), koji sprečavaju mutacije stimulacijom "error-free" reparacije DNK.

U našoj laboratoriji ispitivan je antimutageni potencijal terpenoidnih frakcija žalfije (Salvia officinalis L.), kao i prečišćenih monoterpenoida. Prokariotski i eukariotski testovi su korišćeni za merenje različitih genetičkih efekata: reverzija. vernosti replikacije, rekombinacije, indukcije mutagene reparacije. hromozomskih aberacija. Detekcija bioantimutagena je izvršena pomoću novog E.coli K12 test-sistema (Simić et a!.. 1997). Antimutageni potencijal antioksidanata iz žalfije je ispitan u testovima na E.coli i S.typhimurium (Miti) et at., 1998). Rezultati pokazuju da su različiti mehanizmi uključeni u inhibiciju mutageneze terpenoidima iz žalfije. Zaštitni efekat ekstrakata žalfije protiv UV-indukovanih mutacija je potvrđen u S.cerevisiae D7. Preliminarni eksperimenti na laboratorijskim miševima su pokazali da dodavanje terpenoida iz žalfije u hranu suprimira hromozomske aberacije indukovane mitomicinom C. U daljem radu će se ispitati mogućnost korišćenja terpenoida iz žalfije kao antikancerogena.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIKA I OPLEMENJIVANJE KUKURUZA - USPESI I ZAZOVI -

 

Drinić Goran i Babić Milosav

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", Zemun-Beograd

 

Genetičko poboljšanje biljnih i životinjskih vrsta se odvijalo hiljadama godina. najpre kroz domestifikaciju, kasnije kroz kontinuiranu selekciju na poželjne fenotipove od strane odgajivača i farmera. Otkrićima vezanim za pol i nasleđivanje kod biljaka i reotkrićem Mendelovih zakona o nasleđivanju stvorena je osnova za utemeljenje naučno zasnovanih oplemenjivačkih programa. Ovi programi su usmereni u pravcu ostvarivanja ekonomskih ciljeva. Poboljšanje i napredak u konvencionalnom oplemenjivanju vezan je za napredak u sledećim segmentima:

-       Poboljšanje metoda oplemenjivanja

-       Održavanje i proširivanje genetičke varijabilnosti

-       Razvoj modela kvantitativne genetike

Oplemenjivanje biljaka je spor i mukotrpan proces koji ne samo da zahteva mnogo vremena (povratna ukrštanja i brojna testiranja), već je postizanje cilja ponekad veoma neizvesno (inkorporiranje gena iz divljih srodnika).

Brojne oplemenjivačke strategije se karakterišu zajedničkim elementima u smislu neophodnosti postizanja protoka nove i raznovrsne germ plazme, stvaranje novih genskih kombinacija i identifikacija najboljih koje će biti iskorišćene za stvaranje novih, boljih sorti i hibrida sa istim osnovnim ciljem, a to je prvenstveno povećanje potencijala rodnosti. tolerantnosti na ekonomski značajnije bolesti i štetočine, te unapređenje kvaliteta i tolerantnosti na stresne uslove spoljašnje sredine.

Pošto genetička osnova za najveći broj ekonomskih značajnih osobina nije do kraja razjašnjena. superiorne individue koje će biti odabrane za dobijanje sledeće generacije (ciklusa) obično se identifikuju testiranjem potomstava ili pak na osnovu individualnih perfomansi. Empirijski rezultati su jasno opravdali ovakav pristup. Genetički potencijal za prinos zrna kod kukuruza se povećavao za oko 100 kg/ha godišnje tokom zadnjih 80-tak godina. sličan napredak je ostvaren i kod drugih ekonomski značajnih biljnih vrsta (pirinča. pšenice, soje, pamuka itd.). iako izuzetno uspešan u održavanju i poboljšanju vrednosti poljoprivrednih vrsta, ovakav pristup oplemenjivanju biljaka nije omogućio potpuno razumevanje genetičke kontrole i manipulisanje (upravljanje) složenim genetičkim fenomenima.

Tokom poslednje dve decenije veoma su intenzivna biotehnološka istraživanja Ipak, molekularni biolozi su još uvek uglavnom u mogućnosti da istovremeno proučavaju (analiziraju) samo nekoliko gena, a ekonomski naj značajnije osobine biljnih i životinjskih vrsta su kontrolisane kombinovanim delovanjem više gena (tzv. kvantitativne osobine), tako je još uvek doprinos molekularne genetike našem razumevanju genetičke kontrole i fenotipske ekspresije ovih osobina daleko manji nego što se inicijalno očekivalo.

U zadnjoj dekadi 20-tog veka dolazi do mini revolucije na području proučavanja genoma gde je postalo nioguće utvrditi njegovu strukturu i ekspresiju. Na neki način izgleda da spajanjem i prožimanjem molekularne i kvantitativne genetike dolazimo u poziciju da možemo rasvetliti genetičke kontrolne mehanizme odgovorne za nasleđivanje kvantitativnih osobina, te posledično ubrzati i poboljšati primenjena biološka istraživanja. Takođe je postalo jasno da genomska revolucija ne može zameniti aktivnosti oplemenjivača već će potpunije razumevanje složenih genetičkih fenomena (heterozis, epistaza, interakcija genotipa i spoljašnje sredine ...) omogućiti efikasniju identifikaciju roditelja u oplemenjivačkim programima i kreiranje efikasnijih oplemenjivačkih strategija.

Kao bitan preduslov u tom smislu pojavljuje se proširivanje naših vidika u oblasti kvantitativno i molekularno genetičke teorije, pa u tom smislu treba tražiti načine za osposobljavanje naučnog kadra na polju preseka molekularne i kvantitativne genetike.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DOSTIGNUĆA U OPLEMENjIVANjU SUNCOKRETA NA KRAJU 20 VEKA

 

Dragan Škorić

 

Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Oplemenjivanje suncokreta u svetu do 1970. godine karakteriše stvaranje visokouljanih ruskih sortnih populacija. Pronalaženjem izvora CMS od strane Leclercq (1969) i Rf gena od strane više autora započeta je era korišćenja fenomena heterozisa i stvaranje visokoproduktivnih hibrida suncokreta. U više svetskih centara i kod nas stvoren je veliki broj produktivnih hibrida. Ovo je doprinelo naglom povećanju površina pod suncokretom u svetu i stabilizaciji prinosa na višem nivou. Korišćenjem divljih vrsta putem interspecies hibrida pronađeni su izvori otpornosti (geni) za sledeće patogene: Plasmopara helianthi, Puccinia helianthi, Verticillium albo-atrum, Verticillium dahliae i Orobanche umana. Značajan doprinos ostvarili su naši oplemenjivači pronalaženjem izvora poljske otpornosti prema Phomopsisu. Postignuta je zavidna tolerantnost prema nekoliko drugih patogena (Sclerotinia sclerotiorum, Macrophomina phaseoli, Alternaria helianthi). Pronađeni su izvori visoke tolerancije prema stresu (suši). Od 1990. godine dolazi do pojave novih rasa kod više patogena i težnja oplemenjivača je da korišćenjem divljih vrsta pronađu izvore otpornosti prema novim rasama. Stvaranje hibrida za posebne namene dalo je značajne rezultate u prethodnih 10 godina. Stvoren je velik broj hibrida sa visokim sadržajem oleinske kiseline u ulju, kao i hibrida konzumnog tipa. Prethodnih 7-8 godina Oplemenjivanje suncokreta u svetu karakteriše značajno uključivanje novih metoda biotehnologije (kultura antera, fuzija protoplasta, molekularni markeri). Započet je rad na unošenju određenih gena iz drugih vrsta transgenim putem u gajeni suncokret.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFIKASNOST S1, HS I FS METODA POVRATNE SELEKCIJE KOD SINTETIČKIH POPULACIJA KUKURUZA UŽE I ŠIRE GENETIČKE OSNOVE

 

M. Ivanović, Violeta Anđelković

 

Institut za kukuruz "Zemun Polje", S.Bajića 1. 11080 Beograd-Zemun

 

U ovom radu korišćene su dve sintetičke populacije kukuruza: (B73 x Mol7)F₂ i ZPSin 4 (uže i šire genetičke osnove, respektivno). Kod populacije uže genetičke osnove F₂ generacija je korišćena kao početni ciklus (potomstvo dve homozigotne linije), dok je populacija šire genetičke osnove stvorena ukrštanjem 120 inbred linija različitog porekla posle četiri rekombinacije u uslovima slučajne oplodnje.

Kod obe populacije primenjena su istovremeno tri metoda povratne selekcije. S1 (potomstva prve samooplodnje), FS (potomstva punih srodnika) i HS (potomstva sa nesrodnom inbred linijom F7R - tester za obe populacije). Svaka populacija i svaki metod selekcije podrazumevao je slučajan izbor 100 potomstava sejanih po sistemu Nested dizajna sa selekcionim intenzitetom od 10% za svaki ciklus. Selekcija je vršena na prinos zrna i na taj način kompletirana su četiri ciklusa selekcije za svaki sintetik, odnosno svaki metod selekcije.

U cilju poređenja efikasnosti navedenih metoda selekcije kod sintetika uže i šire genetičke osnove, korišćeni su rezultati prinosa zrna svih ciklusa selekcije sintetika per se, kao i potomstava pojedinačnih ciklusa, odnosno metoda selekcije sa dva nesrodna testera: F7R (linija koja je služila kao tester u procesu selekcije) i ZPL39. Poljski ogledi po sistemu RGB dizajna bili su zasejani tokom 1995.god. (tri lokaliteta) i 1996. god. (dva lokaliteta), zasebno za sintetik per se i HS potomstva.

Rezultati su obrađeni metodom analize varijanse RGB dizajna. a selekcioni progres izražen je vrednošću linearnih regresionih koeficijenata za odgovarajuće cikluse selekcije. Dobijeni rezultati ukazuju da je selekcioni progres zavisio od sintetičke populacije, kao i od primenjenog metoda selekcije. Najveća vrednost linearnog koeficijenta regresije za popravku populacije per se (b=0,609 t/ha/ciklusu) dobijena je za sintetik šire genetičke osnove primenom HS metoda selekcije. Isti metod selekcije kod potomstva iste populacije sa testerom F7R je imao najveću vrednost regresionog koeficijenta (b=0,959 t/ha/ciklusu).

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KONZERVACIJA GENOFONDA I OPLEMENJIVANJE DRVEĆA

 

V.Isajev, A.Tucović

 Šumarski fakultet, Beograd

 

Dosadašnja proučavanja osobina populacija i efekata prirodne i iskustvene selekcije na genetičku strukturu populacija drveća doprinosi očuvanju i unapređenju genofonda autohtonih vrsta. Balansni model genetičke strukture populacija drveća, otkriva nova njihova svojstva i zahteva dalja istraživanja, naročito odnosa subpopulacija, familija polusrodnika i organizama, prema promenljivim faktorima spoljašne sredine, Interakcija ova dva sistema je od fundamentalnog značaja za razmenu genetičkog materijala u okvirima prirodnih i kulturnih zajednica drveća i žbunja.

Očuvanje genetskih resursa populacija, je sastavni deo kompleksne strategije oplemenjivanja drveća, a realizuje se kroz različite oblike konzervacije: in situ - prirodni rezervati, nacionalni parkovi, semenske sastojine, grupe stabala i pojedinačna stabala i ex situ - arboretumi, živi arhivi, semenske plantaže testovi provenijencija i testovi potomstva. Svaka strategija ima svoje prednosti i nedostatke, kako za samo oplemenjivanje, tako i za očuvanje biodiverziteta i genetskog bogatstva koje ga obezbeđuje. Prednosti i nedostaci proizilaze iz klasičnih metoda oplemenjivanja, drveća i žbunja, koje imaju ograničenja jer se: (1) mogu unapređivati korisne osobine samo između srodnih biljaka, (2) proces selekcije najboljih mogućih kombinacija osobina traje veoma dugo i (3) pri ukrštanju kombinuju se celi genomi, a ne pojedinačni geni odabranih stabala.

Povezanosti između očuvanja genofonda, poboljšanja osobina drveća i racionalnog korišćenja šuma, ostvaruje se kroz: uspostavu ravnoteže između in situ konzervacije šumskih genetskih izvora i održivog gazdovanja šumama, na jednoj strani i upravljanja zaštićenim područjima na drugoj, pri čemu su konzervacija i upravljanje genetskim resursima in situ i ex situ i aktivnosti oplemenjivanja komplementarne strategije. Tržiste aktivnosti pri konzervaciji genofonda drveća treba preneti sa fizičke zaštite sastojina ili stabala na zaštitu njihove reproduktivne funkcije i tako potencijalnu genetičku promenljivost usmereno prevesti u slobodnu genetičku promenljivost koja je dostupna prirodnoj i usmerenoj selekciji.

Povećano korišćenje genetskog potencijala u oplemenjivanju drveća realizovati kroz sledeće aktivnosti: unapređenje proizvodnje selekcionisanog semenskog materijala vrsta drveća, što podrazumeva poznavanje genetičke strukture i varijabilnost semenskih sastojina; osnivanja i uređivanja semenskih plantaža kao specijalizovanih kultura za višegodišnju proizvodnju genetički kvalitetnog semena značajnih vrsta drveća i kroz primenu koncepta novih selekcija, preko modela prilagođenih potrebama šumarstva, a koji uključuju genetska svojstva sorte, komponente prinosa stabala i dejstvo spoljne sredine.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

NOVI PRISTUP U OPLEMENJIVANJU PARADAJZA (Lycopersicon esculentum Mill.)

 

Živoslav Marković, Jasmina Zdravković, Mirjana Mijatović

 

Institut SRBIJA, Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,11420 Smed. Palanka

 

Prve sorte paradajza selekcionisane su 60-tih godina prošlog veka i danas ih je preko 2 000. Najpre su to bile sorte, a od 3. decenije ovog veka primat preuzimaju F1 hibridi (cvet paradajza je idealan za ukrštanje). Sorte se danas koriste samo u kasnoj i proizvodnji za industrijsku preradu. Kako je genetska divergencija paradajza sužena (zbog izražene genetske erozije - elektroferetske studije aloenzima pokazuju veliku sličnost »evropskih« i primitivnih sorti) za poboljšanje osobina kvaliteta i otpornosti na bolesti modernih selekcija koristi se »egzotična« germplazama divljih u poludivljih srodnika. Ovaj posao obavljaju timovi selekcionera u državnim i privatnim institucijama SAD, Kanade i Francuske. Ostali selekcioneri, uglavnom, koriste »elitnu« germplazmu novoselekcionisanih i poboljšanih kultivara, da bi ubrzali i olakšali selekcioni proces, zahvaljujući činjenici da je većina ovih osobina, posebno otpornost na bolesti, kontrolisana dominantnim genima. Istovremeno intenzivno se radi na poboljšanju fotosintetske aktivnosti, otpornosti na sušu i visoke temperature, dobro klijanje na niskim temperaturama, pro menu metabolizma promenom koncentracije CO₂ i kiseonika. Velike mogućnosti pruža primena biotehnologije (somoklonalne varijacije, fuzija protoplasta, izolacija gena, kloniranje i kultura antera, korišćenje genetskih markera) i genetski inženjering. Ove tehnike predstavljaju izazov novim generacijama oplemenjivača paradajza. Početni rezultati su već postignuti (tolerancija na virus lucerke i virus mozaika duvana inkorporacijom viralnog gena iz proteina ovsa, otpornost paradajza na totalni herbicid roundap kao rezultat introdukcije mutanta za EPSP sintezu, otpornost na Lepidopthere i dr.).

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DOPRINOS GENETIKE U OPLEMENJIVANJU STRNIH ŽITA

 

Desimir Knežević¹, Novo Pržulj²

 

UPS Centar za strna žita, Kragujevac

Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

Oplemenjivanje biljaka je starije nego počeci poljoprivrede zasnovane na biljnim usevima neosipajućih biljaka koje su mogli da koriste poljoprivrednici. Oplemenjivanje biljaka su započeli prvi poljoprivrednici pri selekciji genotipova u uslovima postojeće poljoprivrede pre 10-12 hiljada godina a koju su koristili sa malim unapređenjima sve do pre sto godina, kada su ostvarena prva otkrića o polu i nasleđivanju kod biljaka (Weissman De Vries i dr.). Međutim, Mendelovi zakoni 1901 o nasleđivanju su imali veliki značaj u oplemenjivanju biljaka, a samim tim i žita.

Stvaranje novih poželjnih genotipova započelo je pre 100 godina. Od tada Oplemenjivanje je razvijano na bazi poboljšanja nekih aktivnosti 1) razvijanje tehnika i metoda oplemenjivanja; 2) kolekcionisanje prirodne genetike varijabilnosti i njihovo korišćenje danas i u budućnosti za ocenu i za programe oplemenjivanja; 3) neke tehnike kao što su kultura tkiva, tretman kolhicinom, indukovane mutacije koje su doprinele proširenju varijabilnosti germplazme koju oplemenjivači bilja mogu da koriste. Genetičari, biohemičari i molekularni biolozi su u zadnjih pet decenije koristili sofisticirane instrumente i model organizme za proučavanje genetičkog materijala DNK da razjasne njenu funkciju u izražavanju fenotipa.

Oplemenjivanje ima pravce usmerene prema ekonomskim ciljevima. Genetika je osnova i razumnog oplemenjivanja bilja, dok biotehnologija uključuje i druge nauke, kao što su hemija. zaštita bilja i biometriku. Tradicionalna selekcija se zasnivala na izvođenju velikog broja ukrštanja roditelja koji su odabrani na osnovu poželjnih osobina i na vizuelnim kriterijumima i merenju velikog broja osobina. Kod nekih od dobijenih potomaka se iskombinuju najbolje osobine od roditelja. Kroz brojnu cikličnu selekciju mogu se stvoriti nove sorte kod kojih su iskombinovane najbolje osobine. Proces oplemenjivanja zahteva vremenski dug rad i napore oplemenjivača da usavrše optimalan proces selekcije. Ovo odslikava složenost selekcije ukoliko imamo činjenicu u vidu da je potrebno oko 10 i više godina od ukrštanja do priznavanja sorte. Oplemenjivači imaju permanentno pitanja kao što su koje genetičke resurse koristiti za postizanje genetičkog progresa kod žita? Koje su metode najefikasnije u oplemenjivanju žita? Kako proširiti genetičku varijabilnost? Veliki napori se ulažu da se skrati period stvaranja novih sorti. Postoje različita ograničenja u poboljšanju biljaka putem konvencionalnog oplemenjivanja. U ograničavajuće faktore pored dugovremenog procesa i velikih troškova za analize koje su neophodne i drugi zahtevi vezani za gajenje biljaka. Međutim, u nekim slučajevima oplemenjivači raspolažu sa ograničavajućom genetičkom varijabilnošću kao izvorom gena za inkorporaciju u nove sorte. Različite tehnike u molekularnoj biologiji i biotehnologiji mogu se koristiti u oplemenjivanju biljaka. Prednosti korišćenja tehnika rekombinantne DNK i molekularno bioloških metoda koje su razvijene sada imaju glavni udeo u povećanju efikasnosti i uspešnosti konvencionalnog oplemenjivanja. Ove metode doprinose povećanju znanja o nasleđivanju i mogućnosti manipulacije gena odgovornih za kontrolu bioloških osobina.

U odnosu na osnovne zahteve društva osnovni ciljevi u programima oplemenjivanja žita su povećanje potencijala prinosa zrna, povećanje otpornosti na bolesti i štetočine, poboljšanje kvaliteta i tolerantnosti na stresne uslove sredine. Napredak kod žita predstavlja mukotrpan proces koji sadrži operacije koje ne zahtevaju mnogo vremena, kao što su povratno ukrštanje i test, ali i neke koje su lesko primenljive inkorporacija divljih gena ili inbriding. Veliki broj molekularnih i molekularno genetičkih tehnologija ima udela u usmeravanju strategije oplemenjivanja i u različitim fazama pomazu oplemenjivačima da primene nove metode.

Postoje različite strategije u oplemenjivanju žita a koje imaju zajedničke elemente kao što su: 1) održavanje postojeće divergentnosti u unošenje nove germplazme u programu oplemenjivanja; 2) nove kombinacije gena; 3) identifikacija najboljih kombinacija; 4) iskorišćavanje u stvaranju poboljšanih sorti i hibrida. Neke biotehnološke metode se mogu primeniti u nekoliko ovih koraka: a) somatska hibridizacija i stvaranje novih hibrida; b) direktna zamena nukleusa u stranoj citoplazmi; c) mutacija/selekcija i ćelijsko nasleđivanje d) razvijanje somaklonalne varijabilnosti; e) otisak genotipa; f) očuvanje germplazme; g) shema oplemenjivanja na nivou gameta; h) izolacija gena, njihova modifikacija, transfer i ekspresija; i) molekularna usmerena mutageneza.

Visoko specifične genetičko selekcione metode zahtevaju dijagnostificirajuće biohemijske telinike uključujući monoklonalna antitela, molekulame probe i sofisticirane metode analize izoenzima, proteina i sekvenci DNK. U budućem radu oplemenjivači moraju poznavati i ovaldati ovim metodama. Razvijanje biotehnoloških metoda može pomoći u poboljšanju oplemenjivanja, proizvodnje semena i zaštite genotipova. Opsežna istraživanja su sprovedena na a) opisu molekularnih markera vezano za genetičku kontrolu agronomski važnih osobina i njihove primene u selekciji; b) identifikacija fizičke strukture DNK hromozoma i njihove sličnosti između različitih vrsta; c) metodama transformacije gena.

Genetičke mape imaju važnu ulogu u poboljšanju sorti zato što oplemenjivači mogu direktno da manipulišu specifičnim genima. Molekularni markeri omogućavaju brzo prenošenje poželjne osobine pomoću selekcije koja se izvodi ne direktno na osobinu već na molekularne markere blisko vezane sa tom osobinom.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EKSPANZIJA TRINUKLEOTIDNIH PONOVAKA KAO GENETIČKA OSNOVA NEUROLOŠKIH I PSIHIJATRIJSKIH BOLESTI

 

Romac S.

Biološki fakultet

 

Ekspanzije trinukleotidnih ponovaka su uzrok 12. do sada detektovanih, naslednih neuroloških oboljenja. Ovaj tip mutacija je otkriven tek pre nekoliko godina a sreće se samo kod ljudi što je prvi i jedini tip mutacija koji nije generalno zastupljen u živom svetu. Ove mutacije se ne nasleđuje po Mendelovim pravilima a bolesti, koje ovaj tip mutacija uzrokuje, pokazuju fenomen anticipacije. Anticipacija je izraz za fenomen po kome se bolest, u sledecoj generaciji, javlja u ranijem životnom dobu i sa težom kliničkom slikom. Genetička osnova anticipacije je ekspanzija trinukleotidnih ponovaka iz generacije u generaciju. Što je veći broj trinukleotidnih ponovaka, to je teža klinička slika a bolest se manifestuje u ranijem životnom dobu u odnosu na prenosioca. Do sada su sve bolesti trinukleotidnih ponovaka vezane za nasledne neurološke bolesti (Hantingtonova bolest, Spinocerebelarna ataksija lip 1-7, Dentatorubralna palidoluizijeva atroflja, Miotonična distrofija itd.). Mnoga psihijatrijska oboljenja kao što su šizofrenija, autizam, manična depresija, takođe pokazuju fenomen anticipacije i ne-Mendelovski tip nasleđivanja, te su zato bolesti kandidati za tip bolest trinukleotidnih ponovaka.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRIMENA MOLEKULARNIH TEHNIKA U DIJAGNOSTICI HROMOZOMOPATIJA

 

Milena Stevanović¹ i Marija Guc-Šćekić²

 

¹Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Beograd
²Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, Novi Beograd

 

Hromozomske bolesti nastaju kao posledica strukturnih i numeričkih aberacija na hromozomima. Poznato je da približno 20% svih koncepcija (embriona) nose hromozomske aberacije, ali većina njih se spontano rano pobacuje, tako da je učestalost hromozomskih aberacija na rođenju 0,6%.

lako svi hromozomski rearanžmani nisu vezani za fenotipsku ekspresiju, generalno je prihvaćeno da su aberacije autozoma obično vezane za zastoj u psihomotornom razvoju deteta, dok aberacije polnih hromozoma uglavnom rezultiraju u poremećaju polne diferencijacije kod njihovih nosioca. Upravo iz ovih razloga, precizna i blagovremena prenatalna i postnatalna dijagnoza hromozomskih aberacija ima veliki značaj u smislu planiranja i dobijanja zdravog potomstva.

Citogenetska dijagnostika beleži svoj revolucionarni pomak sedamdesetih godina ekspanzijom novih tehnika za diferencijalno bojenje hromozoma (G, Q, R trake) i selektivnih bojenih tehnika među kojima su najpoznatije C i Nor band. Primena ovih tehnika omogućavala je preciznu dijagnostiku hromozomskih aberacija, mada postoje nedostaci i ograničenja ovih tehnika koje se sastoje u nemogućnosti detektovanja mikrohromozomskih rearanžmana, identifikaciji marker hromozoma i detekciji retkih mozaičnih kariotipova.

Poslednjih godina došlo je do naglog razvitka molekularnih tehnika koje su doprinele veoma preciznoj dijagnostici hromozomskih aberacija. FISH (Fluorescentna in situ hibridizacija) je nova visoko senzitivna metoda koja omogućava vizuelnu identifikaciju hromozoma ili delova hromozoma na preparatima fiksiranim na mikroskopskim pločicama. Ova nova metoda molekularne citogenetike primenjuje sa kao dodatna tehnika u rutinskoj citogenetskoj analizi u cilju postizanja visoke senzitivnosti i specifičnosti. Primena novih molekularnih tehnika koje uključuju FISH, PPJNS, PCR, RT-PCR, RFLP i tehnike kojima se utvrđuje gubitak heterozigotnosti (LOH) postale su nezaobilazne u postavljanju preciznih dijagnoza. Zbog toga je, danas, postavljanje precizne i blagovremene dijagnostike hromozomopatija jedino moguće kombinacijom citogenetskih i molekularnih tehnika.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

HETERODIMERNE PENICILIN G AMIDAZE - MOLEKULARNI MEHANIZAM POSTTRANSLACIONE OBRADE ENZIMSKOG PREKURSORA I BIOTEHNOLOŠKE IMPLIKACIJE

 

Goran Ljubijankić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Vojvode Stepe 444a, PO Box 794, 1 1000 Beograd, Jugoslavija

 

Penicilin G amidaza (PGA) je enzim koji katalizuje hidrolizu penicilina G na 6-aminopenicilansku (6APK) i fenilsirćetnu kiselinu. 6-APK je nezamenljivi industrijski supstrat za sintezu semisintetskih beta-laktamskih antibiotika. Ovaj enzim se za industrijske potrebe izoluje najviše iz Escherichia coli što je uzrokovalo i veoma intenzivna molekularno-genetička istraživanja E. coli pac gena koji ga kodira. Utvrđeno je da ovaj gen ima vrlo specifičnu strukturu koja uslovljava sintezu enzima kao biohemijski neaktivnog prekursora koji se u procesu posttranslacionog sazrevanja aktivira. Aktivacija se odvija endopepdidaznim isecanjem prekursorskog molekula pri čemu nastaju dve nejednake subjedinice - α (23 kDa) i β (65 kDa). Beta subjedinica nosi jedinstvenu katalitičku aniinokiselinu - N-terminalni serin. Pokazalo se da je složena obrada PGA prekursora u E. coli uzrok ma log prinosa zrelog enzima koji je ostvaren tehnologijom genetičkog inženjerstva. Zato je istraživanje procesa sazrevanja, pored fundamentalnog i od izuzetnog biotehnološkog značaja. Naši dosadašnji rezultati su pokazali (a) da se ovaj proces daleko efikasnije odvija pri ekspresiji visoko homolognog Providencia rettgeri pac gena sa E. coli pac genom i to u ćeliji pekarskog kvasca Saccharomyces cerevisiae; (b) da je proces sazrevanja PGA iz E. coli temperaturno - zavistan i (c) da je određeni domen u alfa subjedinici prekursora odgovoran za ovu zavisnost; (d) da je posttranslaciona obrada najverovatnije autokatalitička i to intermolekulska po mehanizmu interakcije.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

STRUKTURNA ANALIZA REGULATORNOG REGIONA prt GENA PRIRODNOG IZOLATA Lactococcus lactis subsp. lactis BGIS29

 

Nataša Miladinov, Irena Spasojević i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a, P. Fall 794, 11001 Beograd, Jugoslavija.

 

Soj Lactococcus lactis subsp. lactis BGIS29 je prirodni izolat poreklom iz sira proizvedenog u domaćinstvu. Soj BGIS29 produkuje proteinazu PJ-tipa. Regulatorni region prt gena je sekvenciran. Ekspresija prtP i prthl gena je kontrolisana divergentnim promotorima P_prP- i P_prtM- Određena su mesta otpočinjanja transkripcije oba prt gena. Analiza nukleotidne sekvence je pokazala da postoji mogućnost formiranja sekundarne strukture. Prethodni rezultati su pokazali da je ekspresija prt gena u soju BGIS29 regulisana prisustvom kazitona u minimalnom medijumu (CDM). U cilju utvrđivanja uloge koju regulatorni region ima na ekspresiju prt gena, izučavan je uticaj nukleotidne sekvence na krivljenje DNK. Eksperimenti cirkularizacije i pokretljivosti DNK fragmenata u gelu su korišćeni u kombinaciji sa kompjuterskom predikcijom potencijalnih zakrivljenih regiona DNK. Kompjuterska predikcija krivljenja DNK je pokazala da je potencijalni centar krivljenja lociran neposredno uzvodno od P_prtP promotora. Eksperimenti pokretljivosti DNK fragmenata u gelu su pokazali da je PCR fragment veličine 350 bp, koji sadrži kompletan regulatorni region, zakrivljen. Koeficijent retardacije (R) je 1.2 u odsustvu MgCl₂ i 1.4 u prisustvu MgCl₂. Kraći PCR fragment (270 bp) koji sadrži oba P_prtP i P_prtM promotora i centar retardacije je zadržao sposobnost krivljenja. R vrednost ovog fragmenta je bila 1.1 u odsustvu MgCl₂ i 1.5 u prisustvu MgCL₂.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SINTEZA ALBUMINA U RETIKULOCITIMA BEOGRADSKOG LABORATORIJSKOG (b/b) PACOVA

 

Zvezdana Popović, Aleksandra Đurković, Jelena Zarić i Marina Lušić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a,

P.O.Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Beogradski laboratorijski b/b pacov je autozomalni mutant koji pati od teške hemolitičke anemije. Jedna od karakteristika membrane b/b eritrocita je pojava dodatnog proteina od 68kD za koji je pokazano da je identičan serumskom pacovskom albuminu. U membranama eritrocita kontrolnih pacova nije detektovan albumin. U daljem radu prisustvo albumina je pokazano u citoplazmi, kako b/b tako i kontrolnih eritrocita (+/+, iskrvavljen +/+ i +/+ tretiran fenilhidrazinom). Količina albumina u eritrocitima b/b pacova povećana je 5-7 puta u odnosu na +/+ pacova.

Sinteza albumina je potvrđena imunoprecipitacijom in vitro radioaktivno obeleženih novosintetisanih proteina u retikulocitima, koristeći specifična poliklonska anti-humana albuminska antitela. Albumin predstavlja 35-40% ukupnih proteina koji se sintetišu u retikulocitima b/b pacova. dok u retikulocitima pacova tretiranog fenilhidrazinnom on predstavlja 22-26% i taj procenat pada na 6-8% ukupnih novosintetisanih proteina u retikulocitima dobijenim iskrvavljenjem +/+ pacova. Sinteza albumina u retikulocitima pacova potvrđena je identifikacijom iRNK za albumin RT-PCR metodom.

Ovi rezultati nedvosmisleno pokazuju da se albumin sintetiše ne samo u jetri, nego i u retikulocitima pacova. Sinteza albumina u retikulocitima je inducibilna i povećava se u slučaju oštećenja retikulocita (fenilhidrazin ili b/b hemolitička anemija). Povećana količina albumina u oštećenim retikulocitima ukazuje na specifičnu funkciju albumina u stresnim stanjima u ćeliji.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SSCP TEHNIKA U DETEKCIJI NAJČEŠĆIH GENOTIPOVA HCV U NAŠOJ ZEMLJI

 

Stamenković Gorana, Laketa Danijela, Gudurić Jasenka, Veljković Emilija, Krtolica-Zikić

Koviljka i Dimitrijević Bogomir

 

Institut za nuklearne nauke "Vinča", Laboratorija za radiobiologiju i molekularnu genetiku,
Beograd, Jugoslavija

 

Hepatitis C virus (HCV) je danas glavni uzročnik hroničnog hepatitisa. Genomski materijal HCV je RNK, molekul izuzetne varijabilnosti što sprečava stvaranje trajnog imuniteta i s tim u vezi konstrukciju uspešne vakcine. Na osnovu nukleotidne sekvence genoma ovog virusa definisano je 6 najčešćih genotipova sa 15 različitih podtipova. Razlike u genotipu HCV reflektuju se na razlike u kliničkoj slici oboljenja i odgovoru na terapiju. Takođe, epidemiološke studije pokazuju da je različita distribucija HCV genotipova u različitim regijama sveta. Ispitivanja distribucije genotipova HCV u našoj zemlji pokazala su da najveću učestalost imaju genotip Ib, 3a i la koji se pojavljuju u više od 90% ispitanih izolata. Genotipizacija je urađena RT-PCR-tehnikom pomoću tip-specifičnih prajmera koji su komplementarni određenoj nukleotidnoj sekvenci u core-segmentu genoma ovog virusa. Međutim, genotipizacija na osnovu core-segmenta u nekim slučajevima daje nejasne rezultate ill rezultat potpuno izostaje. Ispitivanje nukleotidne sekvence 5'-netranslirajućeg (NT) segmenta HCV genoma takođe daje informaciju o genotipu HCV-a. SSCP (single strand conformation polymorphism) je jedna od metoda koje se koriste za utvrđivanje genotip specifičnih nukleotidnih razlika u ovom segmentu genoma HCV-a. Pod nešto izmenjenim uslovima, od do sada korišćenih za SSCP metodu genotipizacije HCV, dobili smo jasne marker trake jednolančane DNK karakteristične za tri najčešća genotipa u našoj zemlji.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BSA SA GENIMA KANDIDATIMA KOJI SU INDUKOVANI SUŠOM

 

Vesna Lazić-Jančić, D. Kovačević i S.A. Quarrie

¹Institut za Kukuruz "Zemun Polje", Jugoslavija i

²John Innes Centre, Norwich, UK

 

Poznato je da kod biljaka izloženih suši dolazi do aktivacije velikog broja gena, od kojih samo neki imaju značajnu ulogu u adaptaciji. Uobičajeni pristup za njihovu identifikaciju je transformacija i praćenje nivoa ekspresije ubačenog gena . Međutim, interpretacija ovako dobijenih rezultata nije uvek laka. Alternativni pristup je preko analize DNK grupnih uzoraka (Bulk Segregant Analysis - BSA) sa cDNK kao hibridizacionom probom. Razlike u frekvenciji alela testirane cDNK kod dva grupna uzorka biljaka (koji su grupisani na osnovu razlike u osobini od interesa) mogu ukazati na njen značaj u ekspresiji te osobine.

U istraživanjima smo koristili RFLP-inRNK 'fingerprinting' metodu za analizu ekspresije gena kod dve inbred linije kukuruza koje se razlikuju u otpornosti na sušu. Korišćenjem širokog opsega kombinacija prajmera ustanovili smo da se više od 100 genotipski specifičnih fragmenata razlikovalo kod ova dva genotipa. Od fragmenata specifičnih za stres suše 14 je dosada reamplifikovano, klonirano i potvrđeno 'dot-blot' hidridizacijom sa mRNK.

Uloga ovako dobijenih cDNK je dalje testirana na razlike u frekvenciji alela kod dva para populacija čiji se početni i završni ciklus selekcije značajno razlikuju u prinosu u uslovima suše. Prvi par populacija (Tuxpeno Sequia, CO i C8) je dobijen iz CIMMYT-a, Meksiko, dok je drugi (DTP, C2 i C6) samo poreklom iz CIMMYT-a, i dalje razvijen u Institutu za Kukuruz u Zambiji.

Jedna od AFLP-cDNK proba (M47/3C) je pokazala razliku u frekvenciji alela između inicijalnog i završnog ciklusa selekcije. Identifikovana joj je pozicija na dugačkom kraku hromozoma 8. U toku je ispitivanje mapirajuće populacije kukuruza za utvrđivanje podudarnosti QTL-ova koji regulišu osobine uključene u odgovor na sušu i M47/3C gena.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SOX GENI: RAZVIĆE NERVNOG SISTEMA I DETERMINACIJA POLA

 

Milena Stevanović, Nikola Arsić, Tamara Rajić, Slavica Stanojčić, Tomislav Terzin, Vesna
Verbić, Maja Vujić, Nebojša Mirković i Danica Grujić

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Kod sisara SRY je ključni gen koji određuje razviće muškog pola. Ovaj gen nosi informaciju za sintezu proteina koji sadrži motiv nazvan HMG-boks i ovaj motiv je prisutan kod nekoliko transkripcionih faktora. Kloniranje gena za determinaciju pola je dovelo do otkrića nove familije srodnih gena, pri čemu je srodnost ograničena na HMG-boks. Zbog toga su ovi geni nazvani SOX (SRY related HMG-box). Smatra se da humani genom sadrži tridesetak SOX gena i na osnovu sličnosti u HMG-boksu ovi geni su podeljeni u nekoliko subfamilija.

Mada je samo nekoliko SOX gena detaljno okarakterisano, svi do sada dobijeni rezultati ukazuju da SOX geni imaju vazne uloge u regulaciji procesa razvića i kod ljudi je pokazano da su mutacije u ovim genima povezane sa pojavom različitih oboljenja.

SRY je jedini član familije SOX gena koji je direktno vezan za proces determinacije pola. Proučavanje ekspresionog profila je pokazalo da se SOX geni eksprimiraju u toku embrionalnog razvića, kako u nervnim tkivima, lako i u nediferenciranim gonadama. Zbog toga se pretpostavlja da ovi geni imaju dvostruku ulogu u kontroli razvića centralnog nervnog sistema i determinaciji pola.

Kloniranje i karakterizacija SOX gena omogućiće bolje razumevanje uloge ovih gena u kontroli razvića i omogućiće otkrivanje nasledne osnove nekih oblika mentalnih retardacija i reverzije pola kod čoveka.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DETEKCIJA DNK MARKERA SPECIFIČNIH ZA B-HROMOZOME U POPULACIJAMA ŽUTOGRLOG MIŠA Apodemus flavicollis (RODENTIA, MAMMALIA)

 

Nikola Tanić¹, Nasta Dedović², Mladen Vujošević¹ i Bogomir Dimitrijević²

 

¹Institut za biološka istraživanja "Siniša Stanković", Beograd

²Institut za nuklearne nauke "Vinča". Beograd

 

Molekularna struktura B hromozoma Apodemus flavicollis analizirana je poređenjem DNK životinja sa i bez B hromozoma metodom AP-PCR. Analizirani su miševi sa OB, IB, 2B i 3B hromozoma. Testirana je serija arbitrarnih prajmera i njihova sposobnost da daju informativne DNK profile. Kriterijumi za odabir prajmera su bili mogućnost generisanja individualno specifičnih DNK profila, markera specifičnih za vrstu, markera zajedničkih za A i B hromozome i, najvažnije, markera specifičnih za B hromozome. Pored prajmera, nađeno je da su uslovi profilisanja kritični za zadovoljenje kriterijuma. U radu su opisani prajmeri i uslovi analize koji demonstriraju strukturne karakteristike specifične za B hromozome. Ove karakteristike uključuju kvalitativne parametre, detektovane kao nove trake specifične za B hromozome, i kvantitativne promene, detektovane kao elektroforetske trake značajno povećanog intenziteta. DNK profilisanje AP-PCR-om ilustruje pouzdan metod za analizu B hromozoma u kontekstu kompletnog seta A hromozoma koji obezbeđuje, relativno laku. detekciju molekularnih markera specifičnih za B hromozome. U kontekstu prezentovanih rezultata diskutovano je poreklo B hromozoma žutogrlog miša Apodemus flavicollis.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KONTROLA EKSPRESIJE GENA ZA REZISTENCIJU U AKTINOMICETAMA PROIZVOĐAČIMA ANTIBIOTIKA

 

Branka Vasiljević, Milorad Kojić, Nataša Milojević, Sandra Vajić, Marijana Miljković,

Tatjana Ilić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Aktinomicete su u fokusu mnogih istraživanja pošto proizvode brojne medicinski značajne antibiotike. Geni odgovorni za rezistenciju na antibiotike su najčešće povezani sa genima za biosintezu i zbog toga je važno da se odredi način njihove ekspresije i regulacije. Četiri različita modela regulacije gena za rezistenciju su opisana do sada. Prvi model se sastoji od kompleksne regulatorne kaskade biosintetskih gena kod S. griseus, proizvođača streptomicina. Kaskada uključuje signal pozitivnog A-faktora koji se prenosi na regulatorni gen strR. Gen za rezistenciju, aphD, se eksprimira uglavnom kao produženi transkript sa strR promotora koji je regulisan A-faktorom. Drugi regulatorni mehanizam je zasnovan na translacionoj atenuaciji gena za rezistenciju na makrolide, linkozamide i streptogramin (MLS) ili na transkripcionoj atenuaciji tlrA gena kod proizvođača tilozina. Treći mehanizam regulacije gena za rezistenciju na antibiotike je opisan kod proizvođača novobiocina. U ovom slučaju, gen za rezistenciju se eksprimira sa promotora koji se uključuje u zavisnosti od stepena spiralizovanosti DNK. Četvrti model autoregulacije je opisan u našoj laboratoriji i zasnovan je na translacionoj autoregulaciji. Geni za rezistenciju na aminoglikozide klonirani su iz M. zionensis (sgm gen) i iz S. tenebrarius (kgmB gen) i pokazano je da se mehanizam rezistencije zasniva na metilaciji 30S ribozomalne subjedinice. Sgm i KgmB metilaze prepoznaju specifične sekvence na 16S rRNK, a takođe i regulatorne sekvence na sopstvenim iRNK. Na taj način, ukoliko su svi ribozomi metilovani, metilaze se vezuju za sopstvenu iRNK i na taj način sprečavaju svoju sintezu.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IZOLOVANJE GENOMSKOG KLONA KOJI SADRŽI GEN ZA PROTEIN METALOTIONEINSKOG TIPA HELJDE

 

Jelena Brkljačić¹, Jelena Avramović¹, Paja Šijačić¹, Svetlana Radović², Vesna Maksimović¹

 

¹Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjersrvo, Vojvode Stepe 444a, Beograd,

²Biološki fakultet Studentski Trg 3, Beograd

 

Metalotioneini su proteini male molekulske mase, bogati cisteinom, sa sposobnošću da vezuju jone metala. Pronađeni su kod životinja, gljiva i bakterija, gde učestvuju u različitim fiziološkim procesima. Geni za metalotioneine životinja mogu biti indukovani velikim brojem stimulusa, kao što su joni metala. hormoni i sekundarni glasnici, kao i različite vrste stresova. Geni za metalotioneine pronađeni su i kod biljaka, iako je mali broj okarakterisan na proteinskom nivou. Podaci o elementima koji učestvuju u regulaciji njihove ekspresije takođe su oskudni.

Iz biblioteke cDNK semena heljde u srednjoj fazi razvića izolovan je cDNK klon pBM290, dužine 600bp, koji je identifikovan kao kompletan kodirajući deo gena za metalotioneinski tip proteina. Na osnovu rezultata Southern analize genomske DNK izolovane iz semena heljde, digerirane restrikcionim enzimom EcoRI, sa pBF290 kao probom, odabrana je frakcija od 5 Kb (H2) kao matrica za asimetrični PCR sa prajmerom PREX290 (prajmer PREX290 konstruisan je na osnovu sekvence klona pBF 290). Dobijenoj jednolančanoj DNK na 3' krajeve dodati su repici oligo-dG, a zatim je urađena reakcija PCR sa prajmerima PREX290 i NotC (NotC prajmer sadrži restrikciono mesto za NotI enzim i oligo-dC). Dobijeni produkti dužine oko 700bp uklonirani su u Bluescript vektor. Nakon transformacije E. coli soja XL]Blue, dobijeni klonovi su analizirani na osnovu elektroforetske pokretljivosti izolovanih plazmida na agaroznom gelu, PCR reakcijom sa prajmerima PREX290 i NotC, kao i hibridizacijom sa probom pBF290. Na osnovu rezultata ovih analiza izabrana su tri genomska klona koji sadrže deo gena za metalotioneinski tip proteina heljde, čiji će konačni identitet biti potvrđen sekvenciranjem.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UPOREDNA ANALIZA SOJEVA Micromonospora KOJI PROIZVODE AMINOGLIKOZIDNE ANTIBIOTIKE

 

Sandra Vajić, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Sojevi Micromonospora, proizvođači aminoglikozidnih antibiotika, pokazuju visok nivo rezistencije na 4,6-disupstituisane dezoksistreptaminske antibiotike koji su po strukturi slični njihovim sopstvenim produktima. Geni odgovorni za rezistenciju sojeva Micromonospora, proizvođača antibiotika su ranije klonirani (grm gen iz M. purpurea, proizvođača gentamicina i sgm gen iz M. ziomnsis, proizvođača G-52 antibiotika). Oba gena kodiraju specifične 16S rRNK metilaze koje modifikuju target aminoglikozidnih antibiotika i tako ga štite. Eksperimenti hibridizacije po Southern-u su pokazali da su visoko homologi geni za rezistenciju prisutni i kod ostalih sojeva Micromonospora koji proizvode aminoglikozidne antibiotike. Genetska analiza proizvođača antibiotika je pokazala da su u većini slučajeva geni za rezistenciju na antibiotike klasterovani sa njima odgovarajućim biosintetskim genima i, u nekim slučajevima, sa regulatornim genima. Ovo može značiti da su ekspresija gena za rezistenciju i biosintetskih gena korelisane, čime je omogućeno da rezistencija uvek funkcioniše kada je organizam izložen dejstvu sopstvenog toksičnog proizvoda. Proučavana je regulacija kloniranih sgm i grm gena za rezistenciju. lako su kodirajući regioni ovih gena 80% identični, njihova regulacija je potpuno drugačija. Zbog toga je bilo interesantno analizirati susedne sekvence. moguće biosintetske gene, zbog njihove homologije. Hibridizacijom sa DNK probom dobijenom iz pMK2 plazmida koji nosi sgm gen na fragmentu dužine 7,2 kb, analizirana je hromozomalna DNK različitih proizvođača antibiotika. Analiza sekvence je pokazala da uzvodno od sgm gena postoji otvoreni okvir čitanja koji pokazuje značajnu homologiju sa genima za aminotransferaze, enzime koji učestvuju u biosintetskim putevima različitih antibiotika.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRIMENA GENETSKIH MARKERA U PREVENCIJI MASTITISA KRAVA

 

Marijana Vučinić¹, Z. Gajić¹ i P. Stojić²

 

¹Poljoprivredni fakultet, Odsek za stočarstvo, Nemanjina 6, Zemun

²PKB "INI Agroekonomik", Zavod za stočarstvo, Padinska Skela, Beograd

 

Kako naglašavaju mnogi autori, mastitis mlečnih krava predstavlja najskuplju bolest u proizvodnji mleka. To je zapaljenje mlečne žlezde, uglavnom, prouzrokovano infekcijom mikroorganizmima jedne ili više njenih četvrti. U zaštiti mlečne žlezde od infekcije učestvuju činioci urođenog ili nespecifičnog i stečenog ili specifičnog imuniteta. Efektori nespecifičnog imuniteta su prirodne anatomske i fiziološke odbrambene protivzapaljenske barijere, mnoge materije koje poseduju germicidnu aktivnost, kao što su keratin, laktoferin, lizocim, komponente komplementa, I laktopero-ksidaza/tiocijanat/vodonikperoksid sistem, kao i fagocitne ćelije (makrofagi, neutrofilni granulociti i leukociti). Efektori stečenog imuniteta su T- i B-limfociti I specifična antitela. Posle infekcije vimena mikroorganizmima, veliki broj fagocitnih ćelija dospeva u mlečnu žlezdu. Broj ovih ćelija u mleku označava se kao broj ili vrednost somatskih ćelija (Somatic Cell Count=SCC ili Somatic Cell Score=SCS). U praksi, broj somatskih ćelija u mleku koristi se kao pokazatelj poremećaja h sekreciji mlečne žlezde ili njenog zapaljenja. Sposobnost fagocita da ingestuju i inaktivišu mikroorganizme je genetički determinisana osobina kontrolisana genima glavnog kompleksa tkivne podudamosti (MHC geni). Takođe, ovi geni koduju sintezu histoglobulina i molekula na površini ćelijske membrane leukocita, koji se kod goveda zovu bovini leukocitni antigeni (BoLA). Geni koji koduju sintezu ovih molekula i koji kontrolišu funkciju fagocitnih ćelija imaju uticaj i na imunološki status organizma, kao i na otpornost organizma prema različitim bolestima. Zato BoLA geni i broj somatskih ćelija u mleku mogu da posluže kao genetički markeri pri selekciji jedinki mlečnih rasa goveda otpornih na mastitise.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

FUNKCIONALNA ANALIZA PROMOTORA β_b^miny - GLOBINSKOG GENA PACOVA

 

Nataša Grujičić, Sonja Pavlović, Sanja Pavlović, Zvezdana Popović

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444A
P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

β-globinski lokus pacova se razlikuje od β-globinskih lokusa ostalih vrsta po tome što ima veliki broj adultnih gena (3-5, zavisno od haplotipa), zbog čega pretpostavljamo da regulacija transkripcije gena unutar ovog lokusa pokazuje određene speciflčnosti. Predmet našeg istraživanja je promoter jednog od adultnih β-globinskih gena pacova minor tipa - β_b^miny promoter.

Regulacija transkripcije sa β_b^miny - globinskog promotora pacova je ispitivana CAT funkcionalnim esejom. Ispred CAT (hloramfenikol acetiltransferaza) reporter gena kloniran je 900 bp dug promotorski region β_b^miny - globinskog gena. Aktivnost promotora je analizirana u pacovskoj eritroleukemicnoj ćelijskoj liniji (REL), permanentnoj ćelijskoj liniji zaustavljenoj u stadijumu proeritroblasta. Pod dejstvom DMSO-a, REL ćelije bivaju indukovane na diferencijaciju koja u potpunosti odgovara eritroidnoj diferencijaciji in vivo.

Pošto smo se opredelili da promotorsku aktivnost ispitujemo u stabilnim esejima u prethodno dobijeni reporterski konstrukt smo uklonirali HS3 mesto (hipersenzitivno mesto 3) iz humanog p-LCR-a čime smo obezbedili da ekspresija CAT reporter gena bude nezavisna od mesta ugradnje i zavisna od broja kopija gena integrisanih u genom. Posle stabilne transfekcije konstrukta u REL ćelije, aktivnost β_b^miny - globinskog promotora je ispitivana u nediferenciranim i diferenciram'm REL ćelijama merenjem aktivnosti CAT produkta. Pokazali smo da tokom eritroidne diferencijacije REL ćelija dolazi do indukcije transkripcije sa β_b^miny - globinskog promotora pacova.

Da bi utvrdili koji su regioni ovog promotora funkcionalno značajni za njegovu tkivno-specifičnu transkripcionu aktivnost i inducibilnost deletirali smo pojedine promotorske regione i započeli analizu tako dobijenih delecionih mutanata u CAT funkcionalnom eseju.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SINTEZA I SEKRECIJA SGM METILAZE U Saccharomyces cerevisiae

 

Tatjana Ilić, Milorad Kojić, Goran Ljubijankić, Branka Vasiljević

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd

 

Pekarski kvasac Saccharomyces cerevisie je u mnogim slučajevima uspešno iskorišćen za ekspresiju heterolognih gena. Cilj ovog rada je bio kloniranje sgm gena u kvaščev ekspresioni vektor pGoBO pod kvaščev promotor i sa kvaščevom sekvencom za sekreciju. Ovakav pristup omogućava purifikaciju Sgm metilaze iz medijuma.

Iz proizvođača aminoglikozidnih antibiotika aktinomicete Micromonospora zionensis kloniran je sgm gen koji je odgovoran za rezistentni fenotip. Pokazano je da je ekspresija ovog gena u različitim sojevima Streptomyces, E. coli i u Micromonospora melanosporea, odgovorna za rezistenciju na gentamicin. Bilo je interesantno testirati da li sgm obezbeđuje rezistenciju na gentamicin i u eukariotskom organizmu kakav je Saccharomyces cerevisie. Sgm gen kodira specifičnu metilazu koja modifikuje 16S rRNK. Kompjuterskom analizom 16S rRNK bakterija i 15S i 18S rRNK kvasca je pokazano da postoji visoka homologija regiona za koje se vezuje gentamicin. Zbog toga je takođe testirana ekspresija sgm gena u ćelijama kvasca. Takva ekspresija sgm gena u S. cerevisie može biti uspešno iskorišćena kao dominantni marker kvaščevog vektora čime se povećava i opseg sojeva domaćina koji se mogu transformisati takvim vektorom.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

REGULACIJA EKSPRESIJE cls GENA BAKTERIJE Escherichia coli K12

 

Radmila Janjušević, Mirjana Lilić, Milija Jovanović, Goran Jovanović i Dragutin Savić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P. Fah 794, 11001 Beograd

 

cls gen bakterije Escherichia coli kodira kardiolipin sintazu, enzim koji katalizuje reverzibilan transfer fosfatidil grupe sa jednog molekula fosfatidilglicerola na drugi, pri čemu nastaje kardiolipin i oslobada se glicerol. Kardiolipin je jedan od tri glavna glicerofosfolipida u sastavu bioloških membrana, ali je različit od ostalih po tetraacil strukturi, a verovatno i funkciji. Količina kardiolipina u membrani se povećava u stacionanioj fazi rasta relativno u odnosu na eksponencijalnu fazu. Isto tako, specifična aktivnost enzima kardiolipin sintaze je oko 10 puta veća u stacionanioj fazi. U cilju izučavanja ekspresije els gena konstruisane su operonska (cls-lacZ+) i proteinska (els- 'lacZ) fuzija. Na osnovu identičnog oblika krivih koje pokazuju β-galaktozidaznu aktivnost operonske i genske fuzije u vremenu može se pretpostaviti da je ekspresija els gena regulisana na nivou transkripcije. Rezultati ovih merenja potvrđuju da se ekspresija ovog gena povećava kada ćelije ulaze u stacionarnu fazu rasta. kao i da je u regulaciju uključeno više faktora. Ispitana je uloga nekoliko globalnih regulatora E. coli merenjem β -galaktozidazne aktivnosti operonske fuzije u različitim regulatornim mutantima, kao i u "gel shift" eksperimentima. Rezultati ovih eksperimenata pokazuju da neki od ovih globalnih regulatora učestvuju i u regulaciji els gena.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

CysB PROTEIN NEGATIVNO REGULIŠE EKSPRESIJU hslJ GENA; EFIKASNOST VEZIVANJA CysB za hslJ LOKUS IZMENJENA JE U PRISUSTVU N-ACETIL SERIN A

 

Milija Jovanović, Mirjana Lilić, Radmila Janjušević, Goran Jovanović i Dragutin Savić

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P.Fall 794, 11001 Beograd

 

CysB protein pripada LysR familiji regulatornih proteina. CysB je transkripcioni aktivator gena uključenih u biosintezu cisteina, kao i drugih gena koji nisu članovi cisteinskog regulona, tauABCD, cbl, adi, lysU, dok je ekspresija samog CysB proteina negativno autoregulisana na transkripcionom nivou. N-acetil serin (NAS) deluje kao inducer koji olakšava vezivanje CysB proteina za DNK regulatorne regione prilikom aktivacije transkripcije, dok inhibira vezivanje CysB proteina za sopstveni, cysB promotor. U našoj laboratoriji otkriveno je da je još jedan gen, hslJ, negativno regulisan CysB proteinom.U cilju detaljnije analize regulatorne uloge u kontroli ekspresije hslJ gena, CysB protein sa vezanim His nosačem na C-terminusu je purifikovan do čistoće od >95%. Funkcionalna aktivnost ovakvog fuzionog proleina potvr|ena je in vivo. Eksperimenti gel retardacije sa prečišćenim CysB proteinom i DNK fragmentom koji sadrži regulatomi region i 5' deo hsU gena su pokazali da se in vitro CysB protein specifično vezuje za ovaj fragment i formira dva kompleksa na DNK. Upoređivanjem profila kompleksa dobijenih interakcijom ovog DNK fragmenti i prečišćenog CysB proteina ili ukupnog ćelijskog ekstrakta proteina, utvrđeno je da se CysB protein u prezentovanom hslJ lokusu vezuje sam, bez učestvovanja drugih proteina. Analiza formiranja kompleksa u prisustvu rastućih koncentracija NAS pokazala je da njegovo prisustvo smanjuje efikasnost vezivanja CysB proteina za ovaj DNK fragment. Na osnovu ovih rezultata može se pretpostaviti da CysB igra ulogu klasičnog represora u regulaciji hslJ ekspresije, dok NAS deluje kao anti-inducer i moduliše vezivanje CysB proteina.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KONSTRUKCIJA VEKTORA pA13 ZA KLONIRANJE GENA U BAKTERIJAMA MLEČNE KISELINE I Escherichia coli

 

Milan Kojić, Slavica Arsenijević, Olivera Gajić, Vanesa Munćan i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P.Fah 794, 11001 Beograd

 

Vektor pA13 je konstruisan insercijom Em gena (veličine 1kb) iz pIL253 plazmida u najmanji kriptični plazmid pAl (2820bp) koji je izolovan iz Lactobacillus plantarum A112. Sadrži RCR origin replikacije koji omogućuje replikaciju ovog plazmida u bakterijama mlečne kiseline (BMK) kao i u E. coli. Poseduje polilinker iz M13 mpl8 faga kao i lacZ(α) reporter gen, pa je olakšano skrinovanje inserata u E .coli putem plavo/bele selekcije. Dalje genetičke manipulacije omogućene su selekcijom Em¹ transformanata u BMK i E. coli. U poređenju sa dosada korišćenim vektorima slične namene, vektor pA13 poseduje veću efikasnost transformacije u BMK a pokazano je da može replicirati u većem broju domaćina te će stoga imati širu primenu. Vektor pA13 pokazuje dobru strukturnu stabilnost, dok je segregaciona stabilnost relativno niska. Vektor pA13 je korišćen za kloniranje gena za bakteriocin iz Lactococcus lactis BGMN1-5, pravljenjem biblioteke bakteriocinskih plazmida u E. coli. Rekombinantni klonovi sa bakteriocinskim genom su izolovani transformacijom bakteriocin-senzitivnog soja L. lactis IL1403 i selektovani na produkciju bakteriocina kao i na imunost na bakteriocin. pA13 vektor kao i rekombinantni klonovi su stabilni kako u BMK tako i u E.coli. Vektor je korišćen i za kloniranje sgm gena iz Micromonospore zionensis. Pokazano je da ovakvi konstrukti sa heterolognom DNK takođe pokazuju veliku stabilnost u BMK i u E. coli. Ekspresije sgm gena je pokazana u E. coli ali ne i u BMK.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IN VITRO UMNOŽAVANJE ERITROIDNIH PROGENITORA PACOVA ZA GENSKU TERAPIJU

 

Marija Mijatović¹, Jelena Stanković², Marijana Petakov², Gordana Jovčić², Jelena Zarić¹, Zvezdana Popović¹

 

¹Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo

²Institut za medicinska istraživanja

 

Osnovni model sistem za in vitro izučavanje hematopoeze je gajenje hematopoetskih ćelija na polučvrstim podlogama, agaru ili inetilcelulozi. Na ovim podlogama hematopoetski progenitori proliferacijom i diferencijacijom daju diskretne. imobilisane kolonije morfološki prepoznatljivih ćelija određene loze. U ovom sistemu, međutim, nemoguće je umnožiti hematopoetske progenitore što je neophodno za detaljnije izučavanje kinetike proliferacije i diferencijacije hematopoetskih ćelija.

U slučaju ćelija eritroidne loze pacova, progenitorne ćelije je moguće umnožiti korišćenjem metode "two-phase liquid culture". Metod ima dve faze. U prvoj fazi mononulearne ćelije, poreklom iz kostne srži ili periferne krvi pacova. sade se u koncentraciji 5x10⁶ ćel/ml u α-medijumu sa 10% PCS, 10% PKW-SCM (kondicionirani medijum ćelija slezine sa 5% pokeweed mitogena) i 1 μg/ml ciklosporina A i inkubiraju tri dana na 37°C u atmosferi sa 5% CO₂. Nakon ovog vremena, u drugoj fazi, ćelije koje se nisu zalepile se pokupe, operu i prebace u α-medijum sa 30% PCS, 1% BSA, 1x10^-5 M β-merkaptoetanola i lU/ml Epo. Ćelije se gaje na 37°C u atmosferi sa 6% O₂ i 7% CO₂. Tokom prve faze dolazi do umnožavanja eritroidnih progenitora, koji u drugoj fazi. usled prisustva eritropoetina i hipoksičnih uslova u kojima se gaje, daju morfološki prepoznate ćelije eritroidne loze. Ovim metodom je moguće, tokom druge faze, dobiti ~10⁶ nukleiranih morfološki prepoznatljivih ćelija eritroidne loze pacova.

Korišćenjem ove metode dobija se veliki broj ćelija sinhronizovanih na određenom stadijumu eritroidne diferencijacije, koje su pogodan model sistem za proučavanje efikasnosti insercije i eventualne ekspresije terapeutskog gena u protokolima za gensku terapiju hematopoetskih oboljenja.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SISTEM SA DVA PLAZMIDA ZA IZOLACIJU REGULATORNIH I GENTAMICIN SENZITIVNIH MUTANATA SGM GENA

 

Marijana Miljković, Nataša Milojević, Milorad Kojić, Branka Vasiljević

Institut za molekularnu genetiku i geneličko inženjersrvo. Beograd

 

Gen sgm (sisomicin-gentamicin metilaza) je kloniran iz soja Micromonospora zionensis koji proizvodi aminoglikozidni antibiotik. Ovaj gen kodira specifičnu 16S rRNK metilazu cijom se aktivnošću ostvaruje zaštita ribozoma od inhibitoniog efekta aminoglikozidnih antibiotika. Pokazano je da je sgm gen autoregulisan na translacionom nivou. Naime, kada su svi ribozomi metilovani (zaštićeni), Sgm metilaza se vezuje za specifičnu regulatornu sekvencu ispred mesta vezivanja ribozoma na sopstvenoj iRNK i na taj način sprečava dalju translaciju. Za analizu regulacije sgm gena korišćene su sgm-lacZ fuzije. U cilju određivanja regiona odgovornih za autoregulaciju i/ili metilaciju ribozomalne RNK, razvijen je sistem sa dva plazmida. Prvo je sgm-lacZ fuzija subklonirana u vektor pMS42l koji ima mali broj kopija po ćeliji. Nakon toga, ćelije koje nose ovakav konstrukt su transformisane in vitro mutiranim plazmidom koji sadrži sgm gen. Ovako konstruisan sistem za selekciju mutanata omogućio je detekciju kako regulatornih tako i gentamicin senzitivnih mutanata sgm gena. Rezultati analize dobijenih mutanata biće prikazani.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

SEKVENCE PROMOTORA NEOPHODNE ZA REGULISANU EKSPRESIJU β_b^miny -GLOBINSKOG GENA PACOVA U REL ĆELIJAMA

 

Tatjana Mitrović i Zvezdana Popović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Beograd, Jugoslavija

 

β-globinski lokus pacova poseduje jedinstvenu organizaciju. On se sastoji od tri do pet adultnih gena zavisno od haplotipa. Mi smo pokazali da je jedan od tih gena - β_b^miny transkripciono aktivan u retikulocitima pacova. Pokusali smo da rasvetlimo regulaciju transkripcije ovog gena tokom eritroidne diferencijacije. Pri tom smo koristili D5A1 REL (eritroleukemične ćelije pacova) ćelije, kao homologni model sistem koji uspešno imitira in vitro sve procese koji se normalno desavaju pri eritropoezi. Da bi smo ocenili doprinos pojedinih sekvenci promotora regulaciji transkripcije β_b ^miny -globinskog gena, napravili smo seriju promotor-CAT reporter gen konstrukata. Korektna ekspresija ovih plazmida je potvrđena primer - extension esejom i oni su upotrebljeni za stabilnu transformaciju REL ćelija. Na osnovu ovih eksperimenata, definisan je minimum elemenata neophodan za povećanu i indukovanu transkripciju tokom diferencijacije REL ćelija. Dokazali smo da je prisustvo - 96 bp regiona promotora, odnosno TATA bloka, PDRE motiva i CCAAT i CACCC elemenata, dovoljno za eritroidno-specifičnu ekspresiju β_b^miny-globinskog gena.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POLIMORFIZAM PCR ZASNOVANIH MARKERA I HETEROZIS KOD KUKURUZA

 

Snežana Mladenović Drinić i Kosana Konstantinov

Institut za kukuruz, 11080 Zemun Polje - Belgrade

 

Genetička raznovrsnost roditeljskih linija je povezana sa ispoljavanjem većeg heterotičnog efekta u ukrštanjma što je ukazalo na mogućnost predviđanja heterotičnog odgovora u hibridu na osnovu indirektnog merenja geneličke raznovrsnosti (polimorfizam molekularnih markera). Pet samooplodnih linija kukuruza i 10 hibridnih kombinacija su ispitani za prinos zrna u ogledu po slučajnom blok sistemu, dve lokacije, četiri ponavljanja. Heterotični efekat za prinos je izračunat u odnosu na prosečnog roditelja a procenjen heterozis za prinos zrna na osnovu modela Eberhart i Gardner-a (1966). Polimorfizam genoma roditeljskih linija je ispitan sa slučajno izabranim setom od 58 SSR markera i 15 AFLP prajmera. Dobijeno je ukupno 1306 reproduktivnih umnoženih produkta, od kojih su 595 polimorfni. Roger-ova genetička distanca izračunata za svih deset hibridnih kombinacija na osnovu 595 marker varijanti (501 AFLP, 94 SSR alela) se kretala od 0.618 u kombinaciji F2 x ZP2039 do 0.841 u kombinaciji ZP120 X W401, prosečno 0.682. Koeficijent korelacije genetičke distance izračunate na osno\u AFLP/ SSR markera sa heterozisom u odnosu na prosečnog roditelja za prinos je pozitivan i značajan 0.604/0.687 odnosno sa procenjenim heterozisom 0.578 / 0.636. Koeficijent korelacije između podataka dobijenih na osnovu analize AFLP i SSR markera je 0.752. Dobijeni rezultati ukazuju da je genetička divergentost između roditeljskih linija povezana sa heterozisom.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KVAŠČEV DVODOMI EKSPRESIONI VEKTOR SA DOMINANTNIM SELEKTIVNIM MARKEROM

 

Pavković, N., Todorović, V., Glišin, V., Ljubijankić, G.

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Vojvode Stepe 444a, Beograd

 

Pekarski kvasac Saccharomyces cerevisiae je jedan od standardnih ekspresionih sistema u genetičkom inženjerstvu i pokazuje mnoge dobre osobine prokariotskih ekspresionih sistema, a poseduje pri tome mehanizme posttranslacione obrade svojstvene ćelijama visih eukariota.

Dvodomi vektor pBLITZ dobija se fuzionisanjem selektivnih markera i elemenata za replikaciju iz S. cerevisiae i E. coli. pBLITZ sadrži delove za umnožavanje (ORI) i održavanje broja kopija po ćeliji (STB, FRT, FLP) iz prirodnog kvaščevog plazmida 2μm, mesto otpočinjanja replikacije colEl iz E. coli plazmida pBR322, kao i selektivne markere: gen za (3-laktamazu E. coli (rezistencija na ampicilin) i auksotrofni marker LEU2 iz genoma S. cerevisiae. Plazmid pBLITZ sadrži i BLITZ ekspresionu kasetu koja omogućava ekspresiju i sekreciju širokog spektra heterolognih proteina u kvascu.

Prepreka širem korišćenju ovog plazmida je nepostojanje dominantnog marker-gena koji bi omogućio proširivanje opsega domaćinskih sojeva i upotrebu bogatog selektivnog medijuma. Zato je kloniran gen Tn903 kan^r koji obezbeđuje otpornost na aminoglikozidne antibiotike (kanamicin, odn. genelicin), a funkcioniše u E. coli i S. cerevisiae.

Novodobijeni kvaščev dvodomi ekspresioni vektor sa dominantnim selektivnim markerom iskorišćen je pri konstrukciji novih plazmida (pGoB-2KS, pGIFN) za ekspresiju i sekreciju heterolognih proteina kako iz prokariota (penicilin acilaza), tako i iz eukariota (humani interferon-β).

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

LOKALIZACIJA KONTROLNIH ELEMENATA ODGOVORNIH ZA AKTIVACIJU SOX3 GENA RETINOIČNOM KISELINOM

 

Tamara Rajić, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković. Milka Sokolović and Milena Stevanović

 

Institut za molekulamu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444/A

P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Pokazano je da retinoidi utiču na različite biološke procese uključujući diferencijaciju, embriogenezu i neoplaziju. Izgleda da retinoična kiselina (RA), prirodni derivat vitamina A, ima veliki značaj u razviću CNS. Povećanje ili smanjenje količine vitamina A tokom razvića embriona sisara, dovodi do abnormalnosti u razviću CNS.

SOX3 gen je član nove familije gena koji se eksprimiranju tokom razvića embriona, i njihova ekspresija je ograničena na nervna i srodna tkiva. Ekspresioni profil SOX3 gena, kao i mentalno retardirani pacijenti kod kojih je deletiran ovaj gen, ukazuju na potencijalnu ulogu SOX3 gena u procesima regulacije razvića CNS.

SOX3 gen se aktivira retinoičnom kiselinom, a sekvenca odgovorna za aktivaciju se nalazi u okviru fragmenta od 400 bp. PCR metodom umnoženo je pet preklapajućih subfragmenata dužine od 200-334 bp odgovornih za aktivaciju sa RA. Ovi fragmenti su uklonirani u vektor pBLCAT5 ispred CAT (Cliloramphenicol Acetyl Transferase) reporter gena. Posle tranzientne transfekcije u NT2/D1 ćelije, za svaki od pet konstrukata je izmerena CAT aktivnost u prisustvu i odsustvu RA.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNO-GENETIČKA ANALIZA TEMPERATURNE ZAVISNOSTI POSTTRANSLACIONE MATURACIJE E. coli PAC

 

Spasić M., Glišin V., Ljubijankić G.

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo

V. Stepe 444a, Beograd, Yugoslavia

 

Penicilin G acilaza (PAC) katalizuje razgradnju penicilina G do 6-aniinopenicilanske kiseline i fenilsirćetne kiseline što ovaj enzim čini izuzetno značajnim za industriju semisintetskih antibiotika. Regulacija ekspresije bakterijskih pac gena je složena i obuhvata različite regulatorne mehanizme kako na transkripcionom tako i na posttranslacionom nivou. Funkcionalni heterodimemi enzim nastaje proteolitičkom obradom prekursorskog molekula, što predstavlja limitirajući korak u industrijskoj sintezi enzima u bakterijama i kvascima.

Kod E. coli ova obrada je temperaturno regulisana i odvija se na temperaturama nizim od 30°C. Kod Providencia rettgeri PAC prekursora proteolitičko iskrajanje je nezavisno od temperature. Homologija na aminokiselinskom nivou između ova dva gena je visoka i iznosi 62%.

U cilju utvrđivanja regiona ovih gena odgovornih za njihovo različito reagovanje na temperaturu, konstruisali smo rekombinantni plazmid koji sadrži oba pac gena. Konstrukcijom ovog plazmida i njegovim uvođenjem u E. coli omogućeno je odvijanje intraplazmidne homologne rekombinacije između pac gena na plazmidu i time izolovanje velikog broja himernih gena.

Dalja analiza je obuhvatila klonove koji poseduju bitno izmenjene karakteristike posttranslacione obrade enzimskog prekursora: (1) himerni gen kod koga je proteolitičko iskrajanje temperaturno-nezavisno i (2) grupa rekombinanata sa smanjenom efikasnošću posttranslacione obrade.

Restrikcionim, PCR mapiranjem i sekvenciranjima određene su egzaktne nukleotidne pozicije mesta rekombinacije što je omogućilo određivanje regiona koji utiču na termičku zavisnost posttranslacione obrade kod E. coli prekursora. U daljem radu izvršeno je precizno ograničavanje ovih regiona tehnologijom genetičkog inženjerstva.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MOLEKULARNA ANALIZA REGULATORNOG REGIONA prt GENA PRIRODNOG IZOLATA Luctobacillus paracasei subsp. paracasei BGHN14

 

Irena Spasojević, Nataša Miladinov i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a,

P.Fah 794, 11001 Beograd

 

Lactobacillus paracasei subsp. paracasei BGHN14 je izolovan iz sira pravljenog u domaćinstvu. Pokazano je da proteinaza ovog izolata slična laktokokalnom PI-tipu proteinaza. Restrikconom analizom prt gena soja BGHN14, kao i eksperimentima hibridizacije pokazana je sličnost i sa organizacijom gena laktokokalnih proteinaza. Protenazni geni laktobacila su za razliku od proteinaznih gena laktokoka, locirani na hromozomu. Analiza proteolitičke aktivnosti izolata BGHN14 je pokazala linearnu zavisnost aktivnosti proteinaze od koncentracije kazitona prisutnog u bazalnom minimalnom medijumu (BMM). Proteolitička aktivnost BGHN14 je opadala sa porastom koncentracije kazitona u medijumu. Regulatorni region prt gena izolata BGHN14 je kloniran u vektor pNZ273, pri čemu je dobijen konstrukt pHN174, i sekvenciran. Pokazano je da ovaj region sadrži oba prt promotora (P_prtM i P_prtP), ali da je u odnosu na prt regulatorni region laktokoka kraći za 35 bp. Smatra se da je sekvenca koja nedostaje u BGHN14 upravo odgovorna za regulaciju ekspresije prt gena kazitonom kod Lactococcus lactis SK110. Wg2 i BGIS29. Testiranjem p-glukuronidazne aktivnosti transformanta L. lactis NZ9000/pHN174 kod koga je gusA gen pod kontrolom P_prtm promotora pokazano je da se regulacija ekspresije prt gena kazilonom odvija na transkripcionom nivou.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRELIMINARNO KARAKTERISANJE TRI NOVA SOX GENA ČOVEKA

 

Slavica Stanojčić, Maja Vujić, Nikola Arsić, Tamara Rajić i Milena Stevanović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444/A

P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Genom sisara sadrži familiju gena srodnu SRY genu, ključnom genu za determinaciju pola kod sisara. Ovi geni su nazvani SOX geni (SRY-related HMG-box genes). Pretpostavlja se, po analogiji sa SRY genom, da bi ova familija gena mogla imati neku ulogu u regulaciji procesa razvića i deterniinaciji pola. Preliminari rezultati ukazuju da bi SOX geni, s obzirom na njihov ekspresioni profil, mogli imati i ulogu u razviću centralnog nervnog sistema. Novi SOX gen čoveka, nazvan SOX14, izolovan je iz genomske biblioteke čoveka. Ovaj gen je mapiran na hromozomu 3, u regionu q23. HMG domen SOX14 gena pokazuje 65,8% sličnosti na amino-kiselinskom nivou sa HMG domenom SRY gena, i 100% sličnosti sa HMG domenom Soxl4 gena miša. Ovaj gen je predominantno eksprimiran u kičmenoj moždini, mozgu i timusu fetusa. Druga dva SOX gena, nazvana SOX18 i SOX20, izolovana su iz cDNK biblioteke mozga fetusa čoveka.

Jedan od njih, nazvan SOX18, pokazuje 52,6% sličnosti na amino-kiselinskom nivou sa HMG domenom SRY gena, i 74% sličnosti sa kompletnom amino-kiselinskom sekvancom Sox18 gena miša. SOX18 gen je mapiran na hromozomu 20, u regionu q13.3, metodom mapiranja pomoću radijacionih hibrida. Drugi gen, nazvan SOX20, pokazuje 65,8% sličnosti na amino-kiselinskom nivou sa HMG domenom SRY gena. SOX20 gen je mapiran na hromozomu 17 u regionu p13, uz pomoć FISH metode i metode mapiranja radijacionim hibridima. Ovaj gen je eksprimiran u mnogim fetalnim i adultnim tkivima čoveka.

Dalje analize pružiće uvid o potencijalnoj ulozi ovih gena u kontroli procesa razvića kod čoveka.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ODREĐIVANJE GENSKIH VARIJANTI OSOBINA OD EKONOMSKOG ZNAČAJA KOD GOVEDA

 

Slavica Stanojčić, Jelena Đurović, Nikola Arsić, Nebojsa Mirković, Vesna Verbić, Milena Stevanović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetiku i genetičko inženjerstvo, Vojvode Stepe 444a
P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Kazeini čine predominantne (80%) proteine u mleku krava. Jedan od njih, κ-kazein, je polimorfne prirode, a najzastupljenije varijante su A i B. Za varijantu B κ -kazeina, pokazalo se da ima najpovoljniji efekat na kvalitet i kvantitet proizvedenog mleka i sireva. Sir dobijen iz mleka sa B varijantom κ-kazeina sadrži veći procenat masti, veća je čvrstoća gruše a veći je i njegov prinos.

Leukocitna adheziona deficijencija (BLAD) je letalno, autozomalno recesivno oboljenje kod goveda. Bolest je uzrokovana tačkastom mutacijom u CD18 genu. Ovaj gen kodira P subjedinicu glukoproteina sa receptornom funkcijom na površini leukocita, koji je odgovoran za adhezionu interakciju leukocita sa infektivnim agensima. Tačkasta mutacija dovodi do amino-kiselinske zamene, što ovaj glukoprotein čini nefunkcionalnim. Obolela goveda pate od čestih infekcija, koje se vraćaju nakon konvencionalnog lečenja i obično umiru pre dostizanja polne zrelosti.

U cilju određivanja varijante gena za κ-kazein i detekcije BLAD-a, uveden je DNK test baziran na metodi lančanog umnožavanja (DNK ) PCR i PvFLP-a. Test je podrazumevao amplifikaciju specifičnog regiona CD 18 gena, odnosno egzona 4 κ-kazeina, koji sadrži polimorfhu sekvencu i kasniju obradu ovih fragmenata restrikcionim enzimima.

Analizom sekvence CD 18 gena i gena za K-kazein, dizajnirani su oligonukleotidi koji su korišćeni kao prajmeri. Fragmenti dobijeni multiplex PCR-om bili su očekivanih dužina što je potvrđeno njihovim razdvajanjem na 2% agaroznom gelu. Nakon precipitacije vršena je obrada PCR produkata sa restrikcionim enzimima PstI i Haelll. Produkti ove dvostruke digestije razdvojeni su na 4% gelu od agaroze.

Ovaj PCR-RFLP DNK test omogućio je razlikovanje varijante A i B gena za κ-kazein kao i razlikovanje normalnog i mutiranog CD 18 alela, odnosno normalne, obolele i heterozigotne životinje.

Na osnovu polimorfizma restrikcionih mesta i rasporeda traka moguće je brzo i lako utvrđivanje genotipa životinje za obe ispitivane osobine, što test čini veoma primenljivim u oblasti primene genetičkih markera za selekciju osobina od ekonomskog značaja.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANALIZA KONJUGACIONIH SVOJSTAVA PLAZMIDA Lactococcus lactis subsp.

lactis biov. diacetylactis S50

 

Ivana Strahinić, Milan Kojić i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P.Fah 794, 11001 Beograd

 

Lactococcus lactis subsp. lactis biov. diacetylactis S50 je prirodni izolat iz maslačne maje. Poseduje pet plazmida veličine od 6,7 kb do oko 300 kb označenih kao pS50-290, pS50-80, pS50-10a, pS50-10b i pS50-7. Ovaj soj sintetiše bakteriocin uskog spektra delovanja označen kao bakteriocin S50 kao i proteinazu Pl-tipa, oba locirana na najvećem plazmidu pS50-290. Ostala četiri plazmida ne nose gene čiji je fenotipski efekat vidljiv. Soj S50 je konjugiran sa L. lactis MG1363 i IL1403, kao i sa različitim derivatima soja S50, dobijenih čišćenjem plazmida u konjugacionim ukrštanjima dobijaju se konjugati koji u sebi sadrže pored plazmida pS50-290 i male plazmide pS50-10a, pS50-10b i pS50-7 u različitim kombinacijama. U rekonjugacijama u kojima su kao donori korišćeni konjuganti koji poseduju plazmid pS50-290 i sva tri mala plazmida nije dobijen kotransfer malih plazmida. Ovaj rezultat ukazuje na mogućnost da je za kotransfer malih plazmida odgovoran plazmid pS50-80, što je i potvrđeno dodatnim konjugacionim eksperimentima. U eksperimentima hibridizacije potvrđeno je da plazmidi pS50-7. pS50-10a i pS50-10b poseduju homologe sekvence sa plazmidom pS50-80, a ne i sa plazmidom pS50-290. Homologi TaqI DNK fragmenti su sekvencirani i utvrđen je visok stepen međusobne homologije kao i homologije sa oriT regionom laktokokalnog plazmida pCI528.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KLONIRANJE Sox2 GENA SLEPOG KUČETA KORIŠĆENJEM PCR METODE

 

Tomislav Terzin, Milka Sokolović, Ana Basić i Milena Stevanović

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Vojvode Stepe 444/A

P.O. Box 794, 11000 Beograd, Jugoslavija

 

Kloniranje gena za determinaciju muškog pola kod sisara (Sry) je dovelo do otkrića čitave familije sličnih gena. Homologija je ograničena na HMG-box pa su ovi geni nazvani Sox geni (Sry related HMG box).

Sox geni se eksprimiraju u toku embrionalnog razvića, kako u nervnim i srodnim tkivima, tako i u nediferenciranim gonadama. Smatra se da su Sox geni transkripcioni faktori koji učestvuju u kontroli razvića centralnog nervnog sistema i determinaciji pola. Korišćenjem PCR metode, do danas je identifikovan veliki broj Sox gena kod različitih životinja. Sem kod sisara, Sox geni su identifikovani kod ptica, gmizavaca, vodozemaca, riba, insekata i nematoda.

Pokazano je da Sox2 gen ima ulogu u kontroli razvića oka. Cilj ovog rada je kloniranje i karakterizacija Sox2 gena kod slepog kučeta (Spalax leucodon). Slepo kuče ima zakržljale oči tako da je sposobno da razlikuje samo svetlost i tamu. Zbog ulogc koju Sox2 gen ima u razviću oka, ovaj gen će biti kloniran i analiziran na prisustvo eventualnih mutacija kod slepog kučeta.

Izolovana je genomska DNK slepog kučeta. Prajmerima specifičnim za 5' i 3' region humanog SOX2 amplifikovan je Sox2 gen slepog kučeta. PCR produkti su klonirani i analizirani restrikcionim enzimima. Hibridizacijama sa box i SOX2 specifičnom probom potvrđeno je da je kloniran Sox2 gen slepog kučeta. Rezultati hibridizacije su ukazali na visoku konzervisanost Sox2 gena slepog kučeta i čoveka. Potvrđena visoka konzervisanost Sox gena omogućuje analizu Sox gena različitih životinjskih vrsta PCR metodom uz primenu prajmera za odgovarajuće humane SOX gene.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BIOHEMIJSKA I GENETIČKA KARAKTERIZACIJA EKSTRACELULARNIH PROTEINAZA STAFILOKOKA

 

Đorđe Fira i Ljubiša Topisirović

 

Institut za molekularnu geneliku i genetičko inženjerstvo, V. Stepe 444a, P. Fah 794, 11001 Beograd

 

Kolekcija prirodnih formi bakterija roda Staphylococcus formirana je izolovanjem iz uzoraka prehrambenih proizvoda sa različitih geografskih lokacija. Kod svih izolata je testirana sposobnost sinteze ekstracelularnih proteinaza. Od 171 izolata stafilokoka detektovano je 55 proteolitički aktivnih izolata čije kulture izazivaju proteolitičku koagulaciju mleka. Specifičnost ekstracelularnih proteinaza stafilokoka u odnosu na frakcije kazeina je elektroforetski testirana. Proteinaze stafilokoka su tokom koagulacije mleka pored β-kazeina u visokom stepenu hidrolizovale i α_sl- i κ-kazein. Proteinaze izolata F22, F86, M104, S2007 i S2105 su detaljnije biohemijski okarakterisane. Utvrđeno je da se radi o proteinazama relativno male molekulske mase (od 20 do 32 kDa) koje spadaju u prave ekstracelularne enzime, pošto se sa površine ćelije spontano odvajaju u medijum za rast. Temperaturni optimumi ovih proteinaza se kreću od 30°C do 37°C, a pH optimumi u opsegu od 6,5 do 8,7. Joni bakra inhibiraju dok joni kalcijuma stimulišu aktivnost proteinaza izolata F22, M104 i S2007. Pored kazeinskih frakcija, proteinaze stafilokoka hidrolizuju i druge proteinske supstrate. kao što su želatin i BSA. U eksperimentima sa proteinaznim inhibitorima utvrđeno je da proteinaze izolata F22 i Ml04 pripadaju serinskoj klasi, proteinaze S2007 i S2105 klasi metaloproteinaza, dok proteinazu izolata F86 na ovaj način nije bilo moguće klasifikovati. U hibridizacionim eksperimentima, totalna DNK izolovana iz ovih izolata nije hibridizovala sa laktokokalninij proteinaznim probama.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MEHANIZAM POSTTRANSLACIONE MATURACIJE HETERODIMERNIH PAC

 

Ševo M., Glišin V. i Ljubijankić G.

 

Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Vojvode Stepe 444a, Beograd

 

Bakterijski enzim penicilin G acilaza (PAC) katalizuje hidrolizu acil grupe penicilina G. U bakterijskoj ćeliji PAC se sintetiše kao neaktivan citoplazmatični prekursor (pre-pro-PAC). Proces sazrevanja počinje uklanjanjem signalnog peptida na unutrašnjoj membrani, a praćen je isecanjem internog peptida i formiranjem biohemijski aktivne penicilin acilaze sastavljene od dve subjedinice nejednake veličine (α i β) u periplazmi. Na osnovu uspešne ekspresije pac gena ne samo u različitim Gram-negativnim bakterijama (Sizmann et al., 1990), već i u kvascu (Ljubijankić, 1995) isključena je mogućnost postojanja nespecifičnih i specifičnih endopeptidaza i ukazano je na mogućnost autokatalitičke obrade. Da bi potvrdili postojanje ovakvog mehanizma konstruisali smo mutantni E. coli pac gen (Δ20 pac) koji sadrži deleciju poslednjih 20 kodona sa 3' terminusa i kodira prekursorski molekul koji nema enzimsku aktivnost. Ovaj mutantni gen je in vivo koeksprimiran sa intaktnim (wt) pac genom iz Gram-negativne bakterije Providencia rettgeri u E. coli soju DH5a. Koekspresija ovih gena je praćena biološkim testom sa Serratia marscescens i NIPAB kolorimetrijskim esejem, pri čemu je uočena promena u ukupnoj PAC aktivnosti ćelija. Rezultati dobijeni analizom proteina periplazme upućuju na postojanje interniolekularnih interakcija prekursorskih molekula u procesu autokatalitičkog posttranslacionog sazrevanja.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

IZOLOVANJE GENOMSKOG KLONA KOJI SADRŽI GEN ZA SUBJEDINICU REZERVNOG PROTEINA SEMENA HELJDE

 

Paja Šijačić¹, Jelena Brkljačić¹, Svetlana Radović², Vesna Maksimović¹

¹Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Vojvode Stepe 444a, Beograd.
²Biološki fakultet. Studentski Trg 3, Beograd

 

Rezervni proteini semena heljde podeljeni su u tri grupe: 13S globulini-leguminskog tipa. 8S globulini-vicilinskog tipa i 2S-albuminskog tipa. Iz biblioteke cDNK semena heljde u srednjoj fazi razvića izolovan je cDNK klon pBF349, dužine 600bp, koji je identifikovan kao deo gena za bazni polipeptid subjedinice leguminskog tipa rezervnih proteina.

Na osnovu rezultata Southern analize genomske DNK izolovane iz semena heljde. digerirane restrikcionim enzimom EcoRI, sa pBF349 kao probom, odabrana je frakcija od 6-9Kb (HI) kao matrica za asimetrični PCR sa prajmerom M9 (prajmer M9 konstruisan je na osnovu kodirajućeg dela sekvence klona pBF 349). Dobijenoj jednolančanoj DNK na 3' krajeve dodati su repici oligo-dG, a zatim je urađena reakcija PCR sa prajmerima M9 i NotC (NotC prajmer sadrži restrikciono mesto za Notl enzim i oligo-dC). Dobijeni produkti dužine oko 600bp uklonirani su u Bluescript vektor. Nakon transformacije E. coli soja XL 1 Blue, dobijeni klonovi su analizirani na osnovu elektroforetske pokretljivosti izolovanih plazmida na agaroznom gelu, PCR reakcijom sa prajmerima M9 i NotC, kao i hibridizacijom sa probom pBF349. Na osnovu rezultata ovih analiza izabrana su četiri genomska klona koji sadrže deo gena za subjedinicu leguminskog tipa rezervnog proteina heljde, čiji će konačni identitet biti potvrđen sekvenciranjem.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ANALIZA KARIOTIPA I VARIJABILNOST BROJA HROMOZOMA VRSTA Cyprinus carpio L. I Carassius auratus gibelio B. (Cyprinidae, Pisces)

 

Svetlana Fišter

 

Fakultet veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Bul. JNA 18. 11000 Beograd

 

Vrste riba Cyprinus carpio L. (šaran) i Carassius auratus gibelio B. (srebrni karaš, babuška), pripadaju familiji Cyprinidae i nesumnjivo su vrste tetraploidnog porekla. Prema nekim podacima, broj hromozoma unutar obe vrste u prirodnim biseksualnim populacijama varira od 98 - 104 hromozoma.

Proučavanja divlje forme šarana iz Dunava, pokazala su da je diploidni broj hromozoma iznosio 2n=104 kod svih ispitanih jedinki. Naime, nisu nadene jedinke šarana sa 2n=98 ili 2n=100 hromozoma, o čijem prisustvu u pojedinim vodama, postoje saopštenja nekih autora. Kariotip ovog šarana sastojao se od 24 metacentrika (M), 12 submetacentrika (SM). 24 subakrocentrika (SA) i 44 akrocentrika (A). Vrednost broja hromozomskih kraka, prema tome, iznosi NF=164.

Kod vrste Carassius auratus gibelio B., prema postojećim podacima broj hromozoma takođe varira od 98 - 104. U prirodi postoje biseksualne kao i triploidne ginogenetske linije ove vrste. Postojanje biseksualne populacije u vodama Jugoslavije, potvrđeno je citogenetičkim analizama tek 1989 i 1991 godine, jer je do tada ova vrsta bila poznata jedino u obliku svojih triploidnih ginogenetskih linija. Osnovni broj hromozoma kod riba ove vrste, iznosio je 2n=100, ali se zapažaju razlike između individua u odnosu na broj najsitnijih akrocentrika. tako da su nađene jedinke sa 2n=102 i 2n=104 hromozoma. Osnovni kariotip koji čini 2n=100, sastojao se iz 24 metacentrika (M), 12 submetacentrika (SM), 24 subakrocentrika (SA) i 40 akrocentrika (A). Broj hromozomskih kraka za ovaj, osnovni kariotip (2n=100), iznosi NF=160.

Razlike u variranju broja nadene su isključivo kod najsitnijih akrocentrika, takođe i između ginogenetskih linija, a rezultati su tumačeni u kontekstu tetraploidnog porekla ovih vrsta.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

OBUHVAT VARIJANTNOSTI HROMOZOMA POPULACIJE I VRSTE U POTENCIJALU VARIJANTNOSTI JEDINKE

 

Boro P. Pavlović

 

Institut za šumarstvo. Kneza Višeslava 3, Beograd, Jugoslavija

 

Postoji prilično jednostavne relacije između varijantnosti haploidne (V) i diploidne lirornozomske garniture (W, K) koje zavise od broja hromozoma u haploidnoj garnituri (n) i od broja varijanti svakog člana (Vj) takve garniture prisutnih u skupu jedinki, u populaciji ili vrsti. Maksimalni potencijal diploidne jedinke je V=2ⁿ varijanti gameta i K=3ⁿ diploidnih varijanti unutar osnovnog skupa W=2²ⁿ varijanti potomaka. Ove relacije mogu da se koriste pri objašnjavanju širokog spektra pitanja i problema: postanka i održavanja raznovrsnosti živog svijeta, optimalizacije izdijeljenosti hromozomskog materijala, potencijala varijantnosti unutar vrste, populacije ili stokova gajenih i održavanih živi materijala. Ovdje je posebna pažnja posvećena pitanju minimalnog broja jedinki koje mogu da obuhvate maksimalnu varijantnost hromozoma. Ovo može da se primjeni na rješavanje problema obima varijantosti sadržane u Nojevoj barki. za planiranje svemirski putovanja ili spasavanja biološkog diverziteta u uslovima katastrofa. ali i u uslovima svakodnevnog djelovanja savremene civilizacije. Jedan jednostavan i iznenađujući nalaz je da minimalan broj jedinki koji može da obuhvati maksimalnu varijantnost hromozoma u garnituri zavisi samo od broja varijanti maksimalno varijantnog hromozoma (v_max). Minimalni broj diploidnih jedinki jednak je polovini broja varijanti tog hromozoma. v_max/2, za parni broj varijanti, ili (v_max+l)/2, za neparni broj varijanti hromozoma. Problem očuvanja genetičke raznolikosti populacije i vrste treba da se zasniva na razmatranju aspekta kombinovanja varijanti hromozoma.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA OPTEREĆENJA I KOADAPTIVNOST HROMOZOMSKOG INVERZIONOG POLIMORFIZMA KOD DROSOPHILA SUBOBSCURA

 

Goran Živanović i Marko Anđelković

Odeljenje za genetiku, Institut za biološka istraživanja "Sinisa Stanković", Beograd

 

Posebno interesantan pristup za proučavanje koadaptivnosti hromozomskog inverzionog polimorfizma u prirodnim populacijama predstavnika roda Drosophila mogu biti analize na nivou genetičkih opterećenja. S obzirom da vrstu Drosophila suhohscura karakteriše izuzetno bogat inverzioni polimorfizam, ova vrsta može da posluži kao pogodan model-sistem za proučavanje veza između ova dva vida genetičkog polimorfizma. Uzimajući u obzir ove činjenice izvršena je analiza inverzionog polimorfizma i genetičkih opterećenja O-hromozoma u tri populacije kod vrste Drosophila subobscura. Dobijeni rezultati su ukazali da u sve tri analizirane populacije postoje razlike u prosečnoj vrednosti vijabiliteta genskih aranžmana O-hromozoma. Uočene razlike su posledica nejednake distribucije različitih vijabilnih klasa između genskih aranžmana O-hromozoma. Nejednaka distribucija nije ograničena samo na Halnu vijabilnu klasu, već takođe karakteriše i vijabilne klase iz grupe kvazinormala. Što se tiče dobijenih rezultata u kojima je proučavan odnos obima genetičkih opterećenja i učestalosti genskih aranžmana. uočeno je da genske aranžmane sa umerenom i visokom učestalošću karakteriše najviša vrednost vijabiliteta tj. najniži obim genetičkih opterećenja. Dobijeni rezultati su takođe ukazali da kompleksnije genske aranžmane (O₃₊₄, O₃₊₄+i) karakteriše visa prosečna vrednost vijabiliteta u odnosu na genski aranžman bez invertovanih regiona (O_st). Ovi rezultati ukazuju na postojanje visokog stepena koadaptivnosti hromozomskog inverzionog polimorfizma kod Drosophila subobscura.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DA LI PRISUSTVO B HROMOZOMA UTIČE NA TAKSONOMSKU DETERMINACIJU U RODU APODEMUS (RODENTIA, MAMMALIA)?

 

Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

Institut za biološka istraživanja "Siniša Stanković", Beograd

 

Prisustvo B hromozoma kod žutogrlog miša, Apodemus flavicollis, analizirano u uzorku od 320 adultnih jedinki na četiri lokaliteta u Jugoslaviji. Cilj je bio da se utvrde efekti B hromozoma na neke morfometrijske karakteristike. Izabrane morfometrijske karakteristike se koriste kao taksonomski diskriminativne za razlikovanje A. flavicollis od sestrinske vrste Apodemus sylvaticus. B hromozomi su bili prisutni na svim lokalitetima u frekvencama od 21.6% do 42.9%. U ukupnom uzorku utvrđeno je da relativna dužina repa (dužina tela/dužina repa) signifikantno raste u prisustvu B hromozoma. Ovaj indeks pokazuje geografsku varijabilnost. mada. generalno analizirani uzorci imaju duže telo od repa. Pouzdano je utvrđeno da različite frekvence jedinki sa B hromozomima menjaju nagib regresione krive za dužinu foramina incisiva (FI) u odnosu na distancu od 3. gornjeg molara do incisora (IM3). Ovaj rezultat dovodi u pitanje validnost upotrebe ove relativne mere u taksonomske svrhe bez prethodne kariotipske analize.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

Fraxinus ornus L., POLNI POLIMORFIZAM I RAPD MARKERI

 

S. Bojović, Ph. Heizmann^# M. Barbero*

 

Srbijašume - Institut za Šumarstvo, Kneza Višeslava 3, 11030 Beograd

tel: 553 355, e-mail: bojos@ptt.yu

^#Reconnaissance Cellulaire et Amélioration des Plantes, UMR 9938-CNRS-INRA. Ecole

Normale Supérieure-Lyon. 46 allée d'ltalie, 69364 Lyon, France

*Institut Méditerranéen d'Ecologie et de Paléoécologie. CNRS-UPRES A 6034, Av.

Escadrille Normandie Niémen, 13397 Marseille, France

 

Crni jasen (Fraxinus ornus L.) je pretežno mediteranska vrsta drveća široke ekološke amplitude. Sa gledišta polnosti crni jasen predstavlja slučaj androdioecije; seksualnog oblika definisanog prisustvom ili muških ili hermafroditnih cvetova kod individue (odnosno muških i hermafroditnih individua u populacijama). U pitanju je redak i originalan sistem kako sa teoretskog tako i sa empirijskog gledista. Ispitivana je mogućnost diferencijacije muških i hennafroditnili individua primenom PCR - RAPD (Polymerase Chain Reaction-Random Amplified Polymorphic DNA) molekularnih genetičkih markera.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

INTRA- I INTER-POPULACIONA VARIJABILNOST ZECA (Lepus europaeus PALLAS)

 

Ljiljana Vapa, Dragana Obreht, Milan Vapa*, Deana Demjen

 

Institut za biologiju, Trg D. Obradovića 2, 21000 Novi Sad.

*Poljoprivredni fakultet, Trg D. Obradovića 8. 21000 Novi Sad

 

Važan aspekt složenog rada u oblasti očuvanja genetičkih resursa je određivanje količine i rasporeda genetičke varijabilnosti unutar populacija i vrsta divljih životinja. Potrebno je posvetiti pažnju na gubitak pojedinih alela usled selektivnog lova, genetičkog drifta, krivolova i reintrodukcije jedinki. U cilju određivanja genetičke varijabilnosti zeca na lokalitetima severne Vojvodine standardnom poliakrilamid gel elektroforezom analizirana je izozimska varijabilnost četiri populacije zečeva. Od dvadeset tri analizirana lokusa samo je osam bilo polimorfho. Prosečna heterozigotnost je iznosila H=0,107. a polimorfnost P=0,043. što je ukazalo na visok nivo homogenosti u okviru ispitivanih populacija. S obzirom da je erozija gena glavni problem savremenog uzgoja i oplemenjivanja lovne divljaci, prikazan tip analize bi se mogao koristiti kao jedan od modela za monitoring genetičke raznovrsnosti.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ALELNA VARIJACIJA GLIJADINA I PROMENE AGRONOMSKIH OSOBINA PŠENICE

 

Dimitrijević Miodrag¹, Knežević Desimir², Petrović Sofija¹

 

¹Institut za ratarstvo i povrtarstvo. Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

²Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za strna žita, Kragujevac

 

Uzorak od 77 sorata pšenice je, A-PAGE postupkom, analizovan za prisustvo alela glijadina Gli Bib. Gli B11, Gli D1b i Gli D2b. Upoređivane su razlike u agronomskim osobinama, testiranjem ispitivanih genotipova grupisanih po prisustvu, odnosno odsustvu ovih alela glijadina u genetičkoj osnovi.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ "AFILA" GENA NA APSOLUTNU MASU ZRNA GRAŠKA (Pisum sativum L.)

 

Đorđević Radiša, Zdravković Milan, Zečević Bogoljub, Sretenović-Rajačić Tatjana

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija". Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,

11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.YU

 

Gen af recesivno homozigotnom stanju kod graška uslovljava modifikaciju lista kod biljke. tako da ona umesto normalne grade lista formira vitice sa zaliscima. Sorta Filigreen "afila" tipa ukrštena je sa 12 sorti normalne grade lista, sa ciljem ispitivanja uticaja afila genotipova u potomstvu na apsolutnu masu zrna graška. Genetička analiza F₁ i F₂ generacije (odnos razdvajanja 3:1 normalni list: afila) potvrdila je monogenetski karakter ove osobine. Apsolutna masa zrna u F₁ generaciji (koja je normalnog lista) bila je veća nego kod roditelja oba tipa.

U F₂ generaciji, kod biljaka sa normalnom gradom lista prosek apsolutne mase znia veći je za 2% od roditelja, a manji u odnosu na F₁ za 6%. Afile zaostaju u proseku za 5% za roditeljima. a u odnosu na F₁ imaju 12 % manju apsolutnu masu zrna. Smanjene apsolutne mase zrna u F₂ generaciji. Rod afila genotipova uslovljena je smanjenjem asimilacione površine biljke.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ ANTIOKSIDANATA NA FERTILITET I FEKUNDITET D. melanogaster

 

Jelena Živanov-Čurlis, Stevo Najman, Estera Mrčarica

 

Institut za biologiju sa humanom genetikom, Medicinski fakultet Niš

 

Imajući u vidu značaj koji se danas pridaje efektima slobodnih radikala na mnoge životne funkcije uzeli smo preparat Protectin (Zdravlje Leskovac) sa više antioksidanasa da sagledamo u kolikoj meri oni mogli da utiču na fertilitet i fekunditet D. melanogaster. U tom cilju praćene su dve linije mušica. Eksperimentalna (E) linija je u podlozi imala Protectin, a linija gajena na standardnoj podlozi je služila kao kontrolna (K). Protectin od antioksidanasa sadrži alfa-tokoferilacetat, vitamin C, beta-karotin i selen. Na podlogu sa antioksidansima je bila već stavljena roditeljska generacija E linije. U E liniji je bilo 1,15% sterilnih mužjaka, a sterilne ženke u ispitivanim parovima nisu nađene. U K liniji je nađeno 1,75% sterilnih muzjaka i 2,63% sterilnih ženki. Prosečan fekunditet je u K liniji 36,56 izleglih mušica po ženki, a 58,22 izlegle mušice po ženki u E liniji. Fekunditet je računat za pet dana polaganja jaja. Uz to u potomstvu E linije nađeno je mnogo neuobičajeno sitnih mušica. Prema našim istraživanjima antioksidansi iz Protectina smanjuju sterilnost i povećavaju fekunditet u D. melanogaster.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST I KORELACIONA ANALIZA OSOBINA PLODA ODABRANIH GENOTIPOVA VINOGRADSKE BRESKVE (Prunus persica L. Batsch.)

 

Gordan Zec, Radmila Todorović. Petar Mišić. Slavica Čolić

"PKB INI AGROEKONOMIK" Zavod za vocarstvo i vinogradarstvo, Padinska Skela, Beograd

 

Autohtone populacije vinogradske breskve u Srbiji predstavljaju bogat izvor genetičke varijabilnosti koji može doprineti poboljšanju ekonomski najvažnijih osobina danas gajenih sorti i podloga breskve. Sejanci vinogradske breskve su po Mišiću i sar. (1988.) najvažnija podloga za breskvu u našoj zemlji. Po navodima Scorza et al. (1984.) genetska varijabilnost najnovijih sorti breskve u svetu je krajnje ograničena.

Tokom 1994. i 1995. godine ispitano je 12 pozitivnih genotipova vinogradske breskve odabranih iz više populacija u Srbiji. U radu su prikazane osobine ploda ispitanih selekcija. Među ispitanim selekcijama dominiraju plodovi loptastog i ovalnog oblika. Zastupljeno je više grupa sa različitom bojom pokožice, bojom mezokarpa, kao i različitom bojom lista pred opadanje. Od ukupno 12 genotipova 6 su bez dopunske boje pokožice ploda i bez crvenila mezokarpa oko koštice, dok drugih 6 imaju dopunsku boju i crvenilo zastupljeno u različitom stepenu.

Na osnovu izračunatog koeficijenta korelacije ranga dobijena je statistički veoma značajna korelacija između osnovne boje pokožice ploda i boje mezokarpa ploda. između dopunske boje pokožice i boje mezokarpa oko koštice, kao i između boje mezokarpa oko koštice i boje lista pred opadanje.

Koeficijent varijacije mase ploda je bio 15,4%, dok je koeficijent mase koštice bio 10,7%. Prosečna klijavost semena se kretala od 68% do 100%. Rezultati koeficijenta korelacije ranga potvrđuju ranije dokazanu korelaciju između prisustva pigmenata u listu i mezokarpu ploda breskve (Ackerman i Hough. 1950). Raznolikost ispitivanih obeležja ploda i lista vinogradske breskve ukazuju na izraženu varijabilnost odabranih genotipova.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KORELACIONA ANALIZA NEKIH KVANTITATIVNIH OSOBINA AUTOHTONIH POPULACIJA KUPUSA (Brassica oleracea var. capitata L.)

 

Mirjana Ivančević, Tatjana Sretenović-Rajičić, Nenad Pavlović, Jasmina Zdravković

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Karađorđeva 71,

11420 Smederevska Palanka, cfvcsp@eunet.yu

 

Da bi utvrdili početni materijal za oplemenjivanje na poželjne agronomske osobine. ispitali smo devet lokalnih populacija i jednu sortu kupusa. Ogled je izveden 1997. i 1998. godine na oglednom polju Centra za povrtarstvo u Smed. Palanci, po slučajnom blok sistemu sa pet ponavljanja. Međuzavisnost osobina: dijametar rozete. broj listova rozete, masa biljke. dijametar glavice, visina glavice. dužina unutrašnjeg kočana. dužina spoljašnjeg kočana i masa glavice utvrđena je determinacijom koeficijenta korelacije (Hadživuković 1991.). Koeficijenti korelacije pokazuju visoku pozitivnu korelacionu vezu između osobina masa glavice-masa biljke ( r = 0,769 ). Najniža pozitiva korelaciona veza je utvrđena za osobine dijametar rozete-dužina unutrašnjeg kočana ( r = 0.142). Osobina broj listova rozete je u negativnom korelacionom odnosu prema dijametru glavice (r = -0,309) i prema visini glavice (r = -0,280).

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ATIPIČNE POJAVE U ORGANOGENEZI ORAHA

 

Janković Dragan, Janković Slađana

 

Poljoprivredni fakultet u Prištini

 

Poznavanje procesa rastenja i razvoja pojedinih organa i vočke u celini predstavlja osnovni uslov za definisanje i pravilnu primenu agro- i pomotehničkih mera u voćarstvu. Orah u ekofiziološkom smislu ima izražene specifičnosti koje se manifestuju kroz ciklus organogeneze i po tome se značajno razlikuje od većine drugih voćnih vrsta. Pravilno sagledavanje ovih aspekata u rastu i razvoju oraha otežano je zbog složenosti procesa organogeneze. izražene sklonosti ka stranooplodnji, heterozigotnosti i preovlađujućeg generativnog načina razmnožavanja.

Proučavanje i objašnjavanje atipičnih pojava u organogenezi oraha, koje se u nekim slučajevima javljaju na pojedinim stablima svake godine, a u drugim predstavljaju sporadičnu pojavu. često iniciranu ekološkim faktorima, omogućava potpuniji uvid u raspoloživi fond gena u određenoj populaciji i bolje upoznavanje mehanizma ispoljavanja gena koji kontrolišu procese rasta i razvoja oraha.

U toku višegodišnjeg ispitivanja domaće populacije oraha uočene su sledeće atipične pojave: zakasnelo cvetanje, formiranje grozdastih cvasti koje sadrže i do 20 ženskih cvetova. formiranje hermafroditnih cvasti sa fertilnim ženskim cvetovima u bazi osovine cvasti i muškim pri njenom vrhu, diferencijacija različitih tipova rodnih grančica iz letnjih pupoljaka. formiranje muških rodnih grančica na kojima su svi pupoljci izdiferenciraju n reše (uključujući i terminalni). razvoj resa sa izlomljenom osovinom u obliku slova V, razvoj listova sa sraslim i deformisanim liskama, formiranje plodova sa trodelnim, četvorodelnim i petodelnim šavom na ljusci i odgovarajućom segmentacijom jezgre. Mnoge od ovih pojava dovode se u vezu sa visokom rodnošću, tako da otkrivanjem i fiksiranjem gena koji ih kontrolišu stvaraju se nove mogućnosti za povećanje teoretskih i realnih prinosa oraha.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

FORME HABITUSA U POPULACIJI P. communis L. IBARSKO-KOLAŠINSKOG REGIONA

 

Slađana Janković

 

Poljoprivredni fakultet u Prištini

 

            U periodu od 1995-1998. godine ispitivane su različite forme habitusa u populaciji divlje kruške (P. communis L.} u regionu Ibarskog Kolašina. Ova spontana populacija, nastala generativnim razmnožavanjem, sastoji se od nekoliko hiljada rodnih stabala starosti od 20-200 godina i odlikuje se velikom heterogenošću.       :

Proučavanje habitusa vršeno je kroz praćenje sledećih parametara:

• bujnost stabla;

• prisustvo i razvijenost provodnice;

• broj i razvijenost primarnih skeletnih grana;

• uglovi grananja primarnih skeletnih grana;

• obraslost primarnih skeletnih grana granama visih redova grananja:

• karakteristike obrastajući grančica.

U okviru ispitivane populacije uočeno je postojanje izražene varijabilnosti po svim navedenim parametrima. Determinisane su različite forme habitusa i izvršena je njihova klasifikacija na osnovne tipove i podtipove. U radu je dat detaljan šematski prikaz izdvojenih formi habitusa, kao i odgovarajuća fotodokumentacija.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

POPULACIONO GENETSKA ISTRAŽIVANJA PTC U NEKIM MESTIMA SRBIJE

 

Krajinčanić¹, B., Krajinčanić-Suzović V.², Cukić R.³, Ninković D.³

 

¹Univerzitet u Beogradu

²Dom zdravlja Zemun- Dispanzer za mentalno zdravlje

³Defektološki fakultet Univerziteta u Beogradu

 

U okviru istraživanja somatsko genetskih karakteristika dece i omladine u nekim populacijama Srbije, geografski udaljenih i različitih po sistemu urbanizovanosti i sastavu stanovništva, izučavali smo i osetljivost na ukus PTC-a.

Istraživanje uključuje 2268 učenika populacije u istočnoj, zapadnoj, jugozapadnoj i južnoj Srbiji uzrasta od 10-14 godina. Srednji prag nadražaja za ukus PTC-a u istočnoj Srbiji (Laznica i Zagubica) je 6,04, zapadnoj (Zlatibor-Čajetina) 5,68, slivu Zapadne Morave (Velika Drenova) 7,58, jugozapadnoj (Novi Pazar) 6,13 i Sjenica 6,77 i južnoj (Surdulica) 6,95. Dobijeni rezultati u saglasnosti su sa istraživanjima drugih autora u našoj zemlji, a u pogledu učestalosti recesivnog fenotipa "non taster" i recesivnog alelogena (qt) postoje razlike između ispitivanih mesta.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UČESTALOST UKRŠTANJA PRSTIJU ŠAKA U NEKIM POPULACIJAMA SRBIJE

 

Krajinčanić-Suzović V.¹, Krajinčanić B.², Čukić R.³, Gašić-Marušić R.⁴

¹ Dom zdravlja Zemun- Dispanzer za mentalno zdravlje,

²Univerzitet u Beogradu,
³Defektološki fakultet Univerziteta u Beogradu .

⁴VMA u Beogradu

 

U okviru izučavanja somatsko genetskih karakteristika dece i omladine nekih lokaliteta Srbije, izučavan je čitav niz genetskih markera, počevši sa poligenskom visinom i strukturom rasta, preko boje i kvaliteta kose, boje očiju, prisustva Darvinove kvržice i stanja lobulusa na usnoj školjci, reljefa sake i dermatoglifa do vrlo jakih monogenskih znakova kao što su krvno gnipni sistemi ABO. Rh(D) i MN sistem, PTC testa i preklapanja prstiju saka.

U ovom radu iznosimo rezultate preklapanja prstiju saka kod učenika od 7-14 godina starosti. Ova osobina nasleđuje se dominantno kada je levi palac nad desnim, a recesivno desni nad levim. Dobijeni rezultati pokazuju da se učestalost levih i desnih tipova kreće oko 50% I da nema veće razlike u učestalosti muškaraca i zena ispitivanih populacija.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA DIFERENCIJACIJA POPULACIJA VRSTE Merodon avidus (ROSSI, 179) (DIPTERA: SYRPHIDAE)

 

Milankov V., Vujić A.. Simić S., Ludoški J.

 

Univerzitet u Novom Sadu, Institut za biologiju Trg Dositeja Obradovića 2, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

Metodom poliakrilamid gel elektroforeze su analizirane prirodne populacije vrste M. avidus sa lokaliteta: Dubasnica (Srbija), Morinj (Crna Gora), Durmitor (Crna Gora), Mavrovo (Makedonija) i Pindos (Grčka). Proučena je izozimska varijabilnost 12 lokusa (E.G. broj i lokus): aldehid oksidaza (1.2.3.1; Ao), fumarat hidrataza (4.2.1.2: Fum), glukozofosfat izomeraza (5.3.1.9; Gpi). heksokinaza (2.7.1.1; Hk), malični enzim (1.1.1.40.; Me) fosfoglukomutaza (2.7.5.1; Pgm} i superoksid dizmutaza (1.15.1.1.; Sod) u Tris-Borat-EDTA puferu i aspartat aminotransferaza (2.6.1.1.; Aat), α-glicerofosfat dehidrogenaza (1.1.1.8; Gpd-1, Gpd-2), β-hidroksibutirat deludrogenazu (3.1.1.31; Hbd) i izocitrat dehidrogenaza (1.1.1.42; Idh-2) u Tris-Citrat puferu, prema standardnoj metodici (Munstermann, 1979) sa izvesnim modifikacijama (Milankov et al., 1998).

Genetička diferencijacija između populacija vrste M. avidus je analizirana na osnovu frekvencije alela.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EVOLUCIONA SRODNOST VRSTA AENEUS GRUPE RODA MERODON (DIPTERA: SYRPHIDAE)

 

Milankov V., Vujić A., Simić S.

 

Univerzitet u Novom Sadu, Institut za biologiju Trg Dositeja Obradovića 2, 21000 Novi Sad, Jugoslavija

 

Rod Merodon je drugi po brojnosti vrsta u okviru familije Syrphidae na podrucju Evrope. Poznato je više od 50 vrsta rasprostranjenih pretežno u južnom i Mediteranskom delu. U radu je analizirana monofiletska gmpa vrsta: Merodon aeneus Meigen, 1822; M. cinereus (Fabricius, 1794); M. desuturinus Vujić, Simić et Radenković. 1995. i M. funestus (Fabricius. 1794).

Analizirane su prirodne populacije vrsta: M, aeneus (Morinj, Kopaonik, Durmitor), M. cinereus (Kopaonik, Durmitor, Šar planina, Prokletije), M. desuturinus (Kopaonik), M. funestus (Morinj) i M. sp (Morinj, Durmitor). Proučavana je izozimska varijabilnost: fumarat hidrataze (E.C. 4.2.1.2.; Fum), glukozofosfat izomeraze (E.C. 5.3.1.9.; Gpi), heksokinaze (E.G. 2.7.1.1.; Hk), maličnog enzima (E.G. 1.1.1.40.; Me), fosfoglukomutaze (E.C. 2.7.5.1.; Pgm) i superoksid dizmutaze (E.C. 1.15.1.1.; Sod) u puferu Tris-Borat-EDTA i aspartat amino transferaza (E.C. 2.6.1.1.; Aat). α-glicerofosfat dehidrogenaza (E.C. 1.1.1.8.; Gpd-1, Gpd-2). β-liidroksibutirat dehidrogenaza (E.C. 3.1.1.31.; Hbd), izocitrat dehidrogenaza (E.C. 1.1.1.42.; Idh-1, Idh-2) i malat dehidrogenaza (E.G. 1.1.1.37. Mdh) u Tris-Citrat puferu metodom poliakrilamid gel elektroforeze (PAGE) prema standardnoj metodici (Munstermann, 1979: Pasteour et al., 1988) sa izvesnim modifikacijama (Milankov i sar., 1998).

Evoluciona srdonost vrsta aeneus grupe je analizirana na osnovu frekvencije alela, kao i na osnovu prisustva specijes-specifičnih alozima dijagnostičkih lokusa.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST FREKVENCE SCE-a I PRI U HUMANIM LIMFOCITIMA PERIFERNE KRVI U KONTROLNOM UZORKU JUGOSLOVENSKE POPULACIJE

 

Olivera Milošević¹, Dragoslav Marinković², Slobodan Arsenijević³

 

¹Prirodno-matematički fakultet, Kragujevac

²Biološki fakultet, Beograd

³Ginekološko-akušerska Klinika, Kragujevac

 

U ovom radu prikazane su bazalne frekvence izmene sestrinskih hromatida (SCE): i proliferacionog indeksa (PRI) u zavisnosti od pola i starosti individua. Prikazana je distribucija SCE-a i PRI između individua i između grupa individua. kao i korelacija između ova dva fenotipska svojstva. Analizirani uzorak sačinjavalo je 46 fenotipski zdravih osoba. Ukupna prosečna frekvenca SCE-a iznosila je 6,97±0.10. a za PRI- 1.77±0.07. U grupi osoba ženskog pola prosečne starosti oko 35 godina, prosečna frekvenca SCE-a je 7.33±0,1 SCE/osobi, što je statistički značajno više (p<0,001) u poređenju sa uzorkom osoba muškog pola prosečne starosti oko 29 godina (6,57±0,1 SCE/osobi). Prosečan PRI je u uzorku osoba ženskog pola bio nešto niži (1,70+0,08) u poređenju sa osobama muškog pola (1.8710.07), ali bez statističke značajnosti. U cilju utvrđivanja efekata starosti i pola. analizirani uzorak je podeljen u tri grupe. SCE frekvence su bile signifikantno nize u uzorku osoba starosti 40- 63 godina (p<0,001). Signifikantne razlike u PRI su registrovane između starosnih gmpa (p<0.01). SCE i PRI su pokazale negativnu korelaciju (r=-0.01).

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ ANTIOKSIDANASA NA TRAJANJE PREADULTNOG RAZVIĆA D. melanogaster

 

Stevo Najman, Jelena Živanov-Čurlis, Estera Mrčarica

Institut za biologiju sa humanom genetikom, Medicinski fakultet Niš

 

Mnoga istraživanja ukazuju na ulogu slobodnih radikala u različitim fazama ontogenetskog razvića, kako tokom embriogeneze tako i tokom starenja. Drosophila melanogaster je čest model za ovakva istraživanja. Koristeći preparat Protectin (Zdravlje Leskovac) sa antioksidativnim vitaminima hteli smo da sagledamo u kolikoj meri antioksidansi iz hrane mogu da moduliraju trajanje preadultnog razvića D. melanogaster. U tu svrhu praćene su dve linije musica. Kontrolna linija (K) je gajena na standardnoj podlozi, a eksperimentalna (E) je u podlozi imala Protectin, koji od antioksidanasa sadrži alfa-tokoferilacetat, vitamin C, beta-karotin i selen. E linija je formirana od mušica čija je roditeljska generacija stavljena na podlogu sa antioksidansima. U K liniji trećega dana od polaganja jaja su se pojavile prve larve, a u E liniji petog dana. Prve lutke su se pojavile u K liniji sedmog dana, a u E liniji devetog dana. Prosečno trajanje preadultnog razvića u K liniji je bilo 14,54 dana, a u E liniji 16,67 dana. Razlike u trajanju preadultnog razvića između ove dve linije su statistički značajne. Može se zaključiti da antioksidansi u podlozi u datim koncentracijama produžavaju preadultno razviće D. melanogaster.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

VARIJABILNOST ALOZIMA VRSTE Quercus robur L. I MOGUĆNOST IDENTIFIKACIJE UNUTAR POPULACIJE

 

Dragana Obreht¹, Saša Orlović², Joška Erdesi³, Ljiljana Vapa¹

 

¹ Institut za biologiju, Trg D. Obradovića 2, 21000 Novi Sad

² Institut za topolarstvo, Antona Cehova 13, 21000 Novi Sad

³ J.P. Srbijašume, S.G. Sremska Mitrovica, 22000 Sremska Mitrovica

 

Tokom 90-tih Evropska zajednica je započela finansiranje obimnog projekta koji ima za cilj istraživanje varijabilnosti nuklearnih i citoplazmatskih gen-markera hrastova.

Dobijeni rezultati su ukazali na prednost citoplazmatskih i neke nedostatke nuklearnih markera u mogućnosti definisanja strukture pojedinih populacija. Uprkos činjenici da je polimorfnost izozima u rodu Quercus obično niska, izvršena je analiza izozimske varijabilnosti hrasta lužnjaka (Q. robur L.) sa nekih lokaliteta u Jugoslaviji, jer je ova vrsta ekonomski vazna za nasu zemlju, a takođe. do sada iz ovog dela Evrope nema odgovarajućih podataka iz ove oblasti. Analizirano je 76 stabala (semenska plantaža stara 15 godina) sa lokaliteta "Banov brod" pored Sremske Mitrovice. Izozimi su estrahovani iz zimskih pupoljaka i upotrebom standardnih metoda gel elektroforeze određena je varijabilnost 10 lokusa. Četiri lokusa su bila polimorfna uz prisustvo različitog broja alelnih formi, a analizirani lokusi pripadali su enzimima koji pokazuju nisku supstratnu specifičnost (EST, PX, ACP). Varijabilnost odabranog gen-marker sistema nije omogućila identifikaciju genotipova unutar populacije.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

DISTRIBUCIJA DIPLOIDNIH BROJEVA HROMOSOMA NEKIH RODOVA EUTHERIA ZASTUPLJENIH U FAUNAMA KONTINENATA I OKEANA

 

Boro P. Pavlović i Nevenka Pavlović

 

Institut za šumarstvo, KnezaVišeslava 3, Beograd

Prirodno-matematički fakultet, Mladena Stojanovića 2, Banja Luka

 

Podaci o diploidnom broju hromosoma (2n) Eutheria povezani su sa pripadnošću rodu i sa faunističkom zastupljenošću roda. Analiza je obavljena po geografskim cjelinama:

Sjeverna Amerika. "Zapadna Indija", Južna Amerika, Madagaskar, Afrika, Evropa, Arktik, Azija, Jugoistočna Azija, Filipini, Nova Gvineja, Australija, Antarktik, Atlantik, Indijski okean i Pacifik. Oblik distribucija 2n je poseban za skoro svako analizirano područje. Postoje izvjesne pravilnosti u grupisanju područja na osnovu maksimalnih frekvencija. srednjih vrijednosti ili varijacije 2n, povezano sa formiranjem fauna i klimatskim uslovima područja.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EKOLOŠKA STABILNOST KOMPONENATA PRINOSA PŠENICE

 

Petrović Sofija¹, Dimitrijević Miodrag¹, Mladenov Novica² i Kraljević-Balalić Marija¹

 

¹lnstitut za ratarstvo i povrtarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,

²Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

 

U radu je ispitivana stabilnost deset divergentnih genotipova pšenice, u četiri godine, za broj i masu zrna po klasu. Najveću srednju vrednost broja zrna po klasu je imala sorta Martonvašarska 15 (= 58.1) u 1991/92., a najmanju Balkan ( = 30.5) u 1994-95. Srednje vrednost i mase zrna po klasu se kreću od  = 1.1g, kod sorte Balkan u 1994/95., do  = 2.8g, kod sorte NSR-2 u 1991/92 godini. Korišćenjem modela Eberhart i Russell (1966), je ustanovljeno da su najstabilniji genotipovi za broj zrna po klasu Libelulla (b_i = 1.364 i S_di² = 1.688) i Lovrin 21 (b_i = 1.005 i S_di² = 1.656). Dobni stabilnost za masu zrna po klasu su ispoljili genotipovi NSR-2 (b_i = 1.041 i S_di² = 0.289) i Jugoslavija (b_i = 0.862 i S_di² = 0.155).

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

PRAĆENJE TEMPORALNE VARIJABILNOSTI HROMOZOMSKTH ARANŽMANA KOD Drosophila subobscura

 

Vuk Savković², Marko Anđelković^2,1

 

¹Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", Beograd.

²Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Praćenje vremenske distribucije jedinki određenog staništa pruža mogućnost uvida u eventualnu povezanost određenog vida genetičkog polimorfizma sa specifičnim ekološkim faktorima, koji u okviru staništa neminovno variraju zavisno od doba dana.

Inverzioni polimorfizam kod nekih vrsta Drosophila pokazuje izvestan stepen fleksibilnosti u pogledu reagovanja na pro menu ekoloških faktora. Za bogat inverzioni polimorfizam kod Drosophila subobscura postoje brojni podaci na osnovu kojih možemo različito tumačiti navedenu povezanost.

Imajući to u vidu, izvršena je analiza inverzionog polimorfizma kod jedinki D. subobscura izlovljavanih u različito doba dana u staništu bukove šume na planini Goč. Vreme izlovljavanja usaglašeno je sa razlikama u cirkadijalnoj aktivnosti ove vrste.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

REAKTIVNOST KUPUSA (Brassica oleracea var. capitata) NA DELOVANJE PARAKVATA IN VITRO

 

Tatjana Sretenović Rajičić, Mirjana Ivančević, Jasmina Zdravković, R. Đorđević, M. Damjanović

 

Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Centar za povrtarstvo, Smederevska Palanka

 

Cilj našeg rada bio je da ispitamo reaktivnost kupusa (Brassica oleracea var. capitata) na delovanje totalnog herbicida parakvata in vitro i genetičku komponentu odgovora na ovaj mutagen. Kultura izdanaka nekoliko genotipova kupusa je poslužila kao model sistem u ovim istraživanjima. Praćeni parametri u kulturi in vitro bili su broj korenova. dužina korenova, dužina izdanaka, sveza i suva masa. Izvršena je analiza varijanse. određeni koeficijenti heritabilnosti u širem smislu (h²), koeficijenti fenotipske varijacije (CVf) i urađena je korelaciona i regresiona analiza.

Heritabilnost je veoma visoka kod svih parametara. naročito kod sveze i suve mase (h²=92%). Najveće variranje pokazuje broj korenova (CVf=29.36%) i dužina korena (CVf=26.57%). Broj korenova, dužina korenova i izdanaka pokazuju značajne korelacije kod svih genotipova. Kod P₂₉₅ i P_6p postoji gotovo funkcionalna zavisnost (b=0.99**) između ovih parametara. Regresioni koeficijenti sveze u odnosu na suvu masu su veoma visoki (b_P295= 12.60 do b_P6p=17.39).

            Visoki koeficijenti heritabilnosti ukazuju da je kod promena indukovanih parakvatom genetička determinacija fenotipa velika. Parakvat je smanjio vrednosti svih praćenih parametara. Sličnosti u profilu odgovora na parakvat i veoma jaka korelacija među parametrima rasta ukazuju da su ovi parametri determinisani strukturnim poligenima i da se radi o konstitutivnim karakteristikama. Razlike u intenzitetu promena rasta kulture izdanaka kupusa koje indukuje parakvat ukazuju na to da postoje neke razlike između ispitivanih genotipova u regulatornim poligenima koji regulišu ekspresiju ovih promena.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

BIODIVERZITET MEDONOSNE PČELE Apis mellifera, Linne (1758) - CITOGENETIČKI ASPEKTI

 

Z. Stanimirović, Jevrosima Stevanović, D. Pejović, D. Popesković

 

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

U ovom radu prikazani su rezultati komparativnih biometrijskih proučavanja hromozoma i komparativnih ultrastrukturnih analiza hromozoma (distribucije euhromatina i heterohromatina) dva ispitivana autohtona ekotipa medonosne pčele (banatskog -- BET i sjeničko-pešterskog - SET). Ovi ekotipovi potiču iz ekogeografski definisanih Jugoslovenskih područja koji se znatno razlikuju po mnogim mikrogeografskim i mikroklimatskim elementima.

Hromozomi za citogenetičku analizu su dobijeni iz nervnog tkiva cerebralnih ganglija predlutki medonosne pčele prema proceduri koju su postavili Imai i sar. (1988). G - banding hromozoma obavljen je po metodi Ronne-a (1991), koja predstavlja modifikovanu i usavršenu verziju metode koju su postavili Seabright (1971) i Verma (1998).

Preduzete biometrijske analize ukazuju na postajanje razlika vrednosti relativne dužine hromozoma i centromernog indexa - odnosa krakova hromozoma. Najveće razlike relativne dužine hromozoma uočene su između hromozoma 12, 2, 3, 1 i 6 u korist Sjeničkog, odnosno 15. 14 i 11 u korist Banatskog referentnog ekotipa. Međutim, praćenjem centromernog indexa najveće razlike su bile između hromozoma 16, 1, 2 i 4. Na osnovu ovih rezultata postavili smo hipotezu da su uočene hromozomske biometrijske razlike posledica amplifikacije ili re-aranžmana hromozomskih regiona predstavnika ispitivanih ekotipova medonosne pčele. To nas je podstaklo da preduzmemo dalja istraživanja koja su obuhvatila ultrastrukturne analize hromozoma. Ove analize ukazuju na postojanje jasne razlike u distribuciji G - traka na hromozomima 1, 2. 4, 11, 12, 13, 15 i 16 sjeničko - pešterskog ekotipa medonosne pčele u odnosu na banatski, tako potvrđujući nasu ranije postavljenu hipotezu.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

ISPITIVANJE HROMOZOMSKOG POLIMORFIZMA U PRIRODNIM POPULACIJAMA VRSTE Mus musculus, Linne (1758), NA TERITORIJI BIVŠE JUGOSLAVIJE

 

Z. Stanimirović, B. Soldatović, Jevrosima Stevanović

 

Fakultet veterinarske medicine, Beograd

 

Proučavanje hromozomskog polimorfizma u prirodnim populacijama vrste Mus musculus Linne (1758), obavljeno je na 45 lokaliteta na teritoriji bivše Jugoslavije, južno od Save i Dunava. Za citogenetičke analize je uhvaćeno i žrtvovano 458 životinja (231 mužjak i 227 ženki). Na industrijski razvijenijim lokalitetima, gde je stepen zagađenosti sredine mnogo veći, ulov životinja je morao da se ponovi nekoliko puta.

Hromozomi za kariotipsku analizu dobijeni su direktnom punkcijom kostne srži dugih cevastih kostiju (femur i humerus) prema metodi Hsu i Paton (1969). modifikovanoj po Zimonjiću (1990) i u kulturi limfocita periferne krvi in vitro prema metodi Evans-a i O'Riordan-a (1976, 1977). U nameri da dobijemo prometafazne hromozome obavljena je sinhronizacija sa bromdeoksiuridinom prema proceduri Dutrillaux i Viegas-Pequignot (1981). G - banding je urađen po metodi Seabright-a (1971) i Yunis-a (1978), modifikovanoj po Ronne-u (1991).

            Identifikacija hromozoma i hromozomskih traka obavljena je na osnovu kriterijuma ustanovljenih Committee on Standardized Genetic Nomenclature for mice (1972, 1979) i Cowell-ovog foto atlasa hromozoma kućnog miša.

Dobijeni rezultati dokazali su prisustvo hromozomskog polimorfizma Robertsonovog tipa u prirodnim populacijama vrste Mus musculus, ne samo u Dalmaciji, Crnoj Gori i jugoistočnoj Makedoniji, što je poznato iz postojeće literature (Bulić i Soldatović, 1980; Tichy at al. 1987; Winking et al. 1988), već i u centralnim (Bosna i Hercegovina) i istočnim delovima bivše Jugoslavije (Srbija). Na analiziranim lokalitetima u Srbiji 60,20% ispitivanih životinja bilo je ili homozigotno ili heterozigotno sa Robertsonovim translokacijama; u Bosni i Hercegovini uočeno je 59,45% i u Makedoniji 52,05% ispitivanih životinja sa istim promenama.

            Identifikacijom Robertsonovih hromozoma konstatovali smo da, pored izmenjenog Rb. 5/15 hromozoma, već opisanog u literaturi, koji je zajednički za prirodne populacije vrste Mus musculus u Evropi i Severnoj Africi (Giagia et al. 1982; Tichy at al. 1988), miševi iz prirodnih populacija sa lokaliteta u Srbiji posedovali su u svom kariotipu do sada još neopisan, novi oblik Robertsonovog hromozoma, obrazovanog fuzijom 4-tog i 19-tog autozoma (Rb. 4/19). U kariotipu životinja koje potiču sa lokaliteta u Mačvi i okoline Sremske Mitrovice, takođe, uočeno je i prisustvo velikog akrocentričnog hromozoma iz prvog para autozoma kod koga su, primenom G - tehnike uočene dve insercije {IC 5 i IE (E 3 i E 4)}.

            Imajući u vidu činjenicu da su na uzorkovanim lokalitetima u Jugoslaviji hvatane i životinje sa Robertsonovim translokacijama i miševi sa standardnim kariotipom, može se zaključiti da prvobitne populacije vrste Mus musculus pripadaju podvrsti Mus musculus musculus, a da su tokom vremena, zahvaljujući introdukciji i migraciji životinja, Robertsonovi hromozomi iz drugih populacija "zapadnog" hromozomski polimorfnog sistema (podvrste Mus musculus domesticus, Mus musculus bervirostrus, Mus musculus praetextial) introdukovani i rašireni među novim populacijama. Centri širenja Robertsonovog polimorfizma bili su, najverovatnije. duž Jadranske obale i u jugozapadnoj Makedoniji. odakle su životinje, nosioci Robertsonovih hromozoma. migrirali prema centralnim delovima bivše Jugoslavije, inače naseljenim populacijama Mus musculus musculus, čiji su predstavnici imali kariotip 2n = 40 hromozoma, tj. bili su monomorfni.

 

Povratak na sadržaj

 

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

UTICAJ TRAUME NA PROMENU KONCENTRAC1JE HAPTOGLOBINA, α₂-MAKROGLOBULINA, IL-1,IL-6 I TNF U INBREDNIM SOJEVIMA PACOVA, AO i DA

 

Milica Strnać¹, Zvonko Magić², Cedomir Radojičić² i Dragoslav Marinković³

 

¹Institut za patologiju, VMA, Beograd,

²Institut za medicinska istraživanja. VMA, Beograd.

³Biološki Fakultet, Beograd

 

Odgovor organizma na trauinu je poligeno determinisan, ali verovatno neki gen ili gmpa gena doprinose više nego drugi u smislu veće otpornosti organizma na trauma Odgovor organizma počinje akutno faznom reakcijom (APR) koja se sastoji od lokalnog i sistemskog odgovora. Posebno vazna promena u okviru APR je sinteza akutno faznih proteina (APP). To je heterogena grupa proteina čija je glavna uloga da pomognu traumatizovanom organizmu da ponovo uspostavi narušenu homeostazu. Haptoglobin (Hp) i α₂-makroglobulin (α₂-M) spadaju u glavne proteine akutne faze kod pacova. U istraživanju smo koristili inbredne sojeva pacova. AO (Albino Oxford) i DA (Dark Augustin), koji su različito osetljivi na traumu i pratili promene u koncentraciji Hp. α₂-M, 1L-1.IL-6 i TNF, pre i posle tumique traume. Citokini IL-1, IL-6 i TNF imaju važnu ulogu u ekspresiji gena za APP. Naši rezultati su pokazali da otporniji AO soj ima višu bazalnu koncentraciju Hp i α₂-M u odnosu na DA soj. dok su njihove koncentracije u ranom periodu posle delovanja traume snižene. Uticaj genetičkih faktora na ovu različitost je značajan. U ranom periodu posle delovanja traume dolazi do povećane aktivnosti IL-1, IL-6 i TNF što prethodi povećanju koncentracije Hp i α₂-M ali razlike između sojeva nisu pronađene. Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti dii su više bazalne koncentracije Hp i α₂-M kod AO soja, kao i njihov uticaj u ranom periodu posle delovanja traume, značajni faktori boljeg odgovora ovog soja na traumu.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

GENETIČKA VARIJABILNOST MORFOMETRIJSKIH OSOBINA U POPULACIJI D. subobscura NA RAZLIČITIM TEMPERATURAMA RAZVIĆA

 

IvanaTomišić¹, Marina Stamenković-Radak ^2,1, Tatjana Terzić¹ i Marko Anđelković^2,1

 

¹Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", Beograd

²Biološki Fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

Populacije različitih vrsta mogu biti izložene promenama temperature sredine. Odgovor populacije i vrste može biti na nivou fenotipa i genotipa. Fenotipovi koji se razvijaju kao odgovor genotipa na variranje sredine čine reakcionu normu koja se na populacijama različitih vrsta određuje praćenjem interakcija genotipa i sredine.

Nakon razvića na tri temperature (16°C, 19°C i 23°C) merene su reakcione norme za dužinu krila, toraksa i proporcije krilo/toraks, kod jedinki oba pola, u linijama poreklom od ženki prirodne populacije D. subobscura. Na osnovu rezultata diskutuje se adaptivnost varijabilnosti izraženih osobina u različitim sredinama.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

MIKRONUKLEUS TEST U BIOLOŠKOM MONITORINGU

 

Gordana Joksić, Miroslava Stanković

 

Institut za nuklearne nauke "Vinča"', Centar za medicinsku zaštitu, POB 522, Beograd

 

Biomarkeri se koriste za procenu izloženosti, efekata i osetljivosti na agens koji se ispituje. Genetički monitoring zasniva se na praćenju markera i efekata ekspozicije, dok se genetičkim skriningom određuje osetljivost. Limfociti periferne krvi predstavljaju izuzetno zahvalnu populaciju ćelija za takvu vrstu ispitivanja, jer uzimanje uzorka ne predstavlja posebnu traumu za osobe obuhvaćene ispitivanjem, a pored toga sposobnost recirkulacije limfocita i njihov kontakt sa svim organima i tkivima u organizmu omogućava integralnu procenu biološkog odgovora na datu noksu.

U ovom radu prikazani su rezultati biološkog monitoringa ljudi koji rade sa različitim radionuklidima u proizvodnji radiofarmaka i njihovoj primeni u nuklearnoj medicini. Monitoring je sproveden CB mikronukleusnim testom. Ispitivanjem je obuhvaćeno je 43 izložene osobe i 40 kontrolnih. Grupa izloženih lica koristi nekoliko različitih radiofarmaka: tricijum vezan za protein, radiofarmak sa ²⁰¹TI i najčešće korišćen radiofarmak sa ^99mTc. Učestalost mikronukleusa (MN) u grupi koja radi sa tricijumom iznosila je 0.035+0.019 po binuklearnoj ćeliji, u grupi koja radi sa ²⁰¹TI 0.021±0.029 MN po binukleamoj ćeliji i u grupi koja radi sa ^99mTc 0.17±0.6 MN po binuklearnoj ćeliji. Prosečna učestalost u kontrolnoj grupi iznosila je 0.011±0.04 po binukleamoj ćeliji. Učestalost mikronukleusa u izloženoj grupi je statistički značajno veća u poređenju sa kontrolom (p<0.05). Kada se uporedi učestalost mikronukleusa prema vrsti radiofarmaka koji se pri radu koristi, zapaža se da je ona najveća kod onih koji rukuju sa tricijumom. Dobijeni rezultati korelirani su sa dužinom ekspozicionog radnog staza, fizičko-hemijskim karakteristikama radiofarmaka, uz podatke o individualnoj osetljivosti na zračenje i nepravilnostima pri rukovanju radionuklidima.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

EFEKTI NARUŠENE SREDINE NA PRIRODNE POPULACIJE GLODARA

 

Miroslava Veličković, Jelena Blagojević i Mladen Vujošević

 

Institut za biološka istraživanja "S. Stanković", Beograd

Efekte koje sredina narušena antropogenim delovanjem ima na genetičku strukturu prirodnih populacija mogućno je utvrditi samo ako se u istraživanjima koristi kombinovani ekogenotoksikološki pristup. Pri tome je neophodno da se, pre svega, jasno postave standardi za populacije iz. nezagađene sredine. Za takva istraživanja odabrane su populacije glodara zbog visoke brojnosti i široke rasprostranjenosti. Zbog frekventnog prisusrva na većini analiziranih lokaliteta odabrali smo sledeće vrste: Apodemus agrarius, A. flavicollis, A. microps i Clethrionomys glareolus. Prvi pristup bio je da se utvrdi nivo spontanih hromozomskih aberacija u populacijama ispitivanih vrsta. To je urađeno analogno protokolu testa na genotoksičnost koji se radi in vivo na laboratorijskim miševima. Drugi pristup zasnovan je na morfometrijskoj analizi diskretnih kranijalnih obeležja (foramena). Veliki broj podataka pokazuju da zagađena sredina može remetiti razvojnu stabilnost. Fluktuirajuća asimetrija (FA) predstavlja prihvaćenu mem za procenu nivoa razvojne stabilnosti. Rezultati dobijeni iz populacija iz nezagađene sredine. kako za hromozomske aberacije tako i za nivo FA, statistički su analizirani u odnosu na iste parametre za populacije iz narušene sredine.

 

Povratak na sadržaj

 

Štampano u Zborniku abstrakta „DRUGI KONGRES GENETIČARA SRBIJE“

Sokobanja, 10-13. novembar 1999.

© 1999 Društvo genetičara Srbije

 

 

KOMPARATIVNA STUDIJA ANTIGENOTOKSIČNOG EFEKTA ŽALFIJE NA PROKARIOTSKIM I EUKARIOTSKIM TEST SISTEMIMA

 

Branka Vuković-Gačić¹, Tatjana Stević¹, Jelena Knežević-Vukčević¹, Dragana Mitić¹, Dejan Brkić², Jelena Blagojević³, Marko Anđelković³, Draga Simić¹

 

¹Katedra za mikrobiologiju, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

²Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić"

³Odeljenje za genetiku, Institut za biološka istraživanja "Siniša Stanković, Beograd